Wikipedija takođe ne kaže – možda da se ne bi zamerila čuvarima političke korektnosti, a možda i ne zna – da je u zajednicama u kojima se određene norme, to jest tabui, „ni po koju cenu ne smeju prekršiti“, sve druge norme dozvoljeno kršiti do mile volje.

Stavite sada prst na čelo, porazmislite malo, pa sami izvucite zaključak da li bi se Srbija mogla svrstati u čemerni commonwealth „zajednica“ u kojima se „izvesne norme“ nipošto ne smeju, a sve druge slobodno mogu kršiti, a mi prelazimo na temu naše današnje kolumne – demistifikaciju tabua srpske opozicije, koja će u podfamoznom komentatorluku i krugovima dvojke zacelo biti pročitana kao uvod u naručenu satanizaciju (možda i egzekuciju) goloruke opozicije i završiti u Paramaribuu, gde će moja malenkost predati akreditive Desiju Buterse-u, predsedniku Republike Surinam.

Krenimo od početka. Istorija nas uči – to jest džaba kreči – da srpske vlasti (svih boja) uopšte (osim malčice pro forma) ne počivaju na ustavu i zakonima, nego na sistemu totema – umal ne napisah tostera – i tabua „koji se nipošto ne smeju prekršiti“ ( koje, razumljivo, ne smem ni pomenuti) a koje srpske vlasti – sve udarnički kršeći ustav, zakone i norme – neodustajno „brane“, ako treba i do poslednje kapi (tuđe) krvi.

Jel“ mi ova bila k“a vladikina, a ? Ako jeste, krenimo dalje, zapitajmo se – u čemu je tajna uspeha srpskih tabu-politika (svih boja), koje su po svim racionalnim parametrima drljave, neuspešne, nasilne, a vrlo često opasne po život? Da se ne bih – bar ne u današnjem nastavku – upuštao u rasvetljavanje mračnih dubina paganskih i animističkih slojeva ljudske psihe – najplodnijeg tla za takve „politike“ – ograničiću se na površinu.

Sledi, dakle, „površinsko“ pitanje: ima li u Srbiji alternative, ima li kakvog otpora tabu politikama? E sad, kako kad i kako gde. U vremenima u kojima srpske tabu vlasti raznoraznim marifetlucima odnekud isprose zalihe rane i džebane i u kojima kapom i šakom dele stanove i svinjske polutke, otpor je zanemarljiv, ali kad vlasti prekardaše – kao što su to učinile devedesetih (i mnogo puta pre toga) – u delu srpskog građanstva i seljaštva uzavre junačka krv predaka, digne se kuka i motika, bude tu povuci-potegni, ali se tabu vlasti na kraju (privremeno) strmopizde u ropotarnicu istorije. A šta potom biva, o tome se zbog isticanja karaktera obavestite u sutrašnjem broju.