…ali tu se XIX vek, kao uostalom i u mnogim dugim stvarima, zajebao u računu, jer takve zajednice u stvari i žele da ostanu u prošlosti, zauvek zamandaljene u svojim tričavim kosmogonijama i kolektivnim sećanjima na svoja „zlatna doba“. Koga detaljnije interesuje kako to funkcioniše u Polineziji i Amazoniji, neka se lati čitanja Frejzera i Levi Strosa, a mi ćemo danas ispitati kako tabu sistem deluje u praksisu, u Srbiji, svih vremena i svih boja.

Sjajan primer da ukoliko ne prekršiš tabu – ili, još bolje, ukoliko nekoga sprečiš da tabu obesveti – možeš raditi šta ti je volja, uključujući i najogavnija nepočinstva, ostavio nam je onaj legendarni žandarmerijski podnarednik koji je na pravdi Boga nabedio seljaka da krši tabu – u ono vreme srpskog kralja – potom ga strpao u zatvor i naposletku mu naguzio ženu. Sad će podfamozne drkadžije – bezbeli da graknu: evo ga, ponavlja se, pope nam se na glave sa podnarednikom, ali to graktanje uopšte ne proizilazi iz dosade ponavljanje, nego iz jedva prikrivene simpatije sa podnarednikom koji je u optici prevelikog broja Srbalja u stvari primer snalažljivosti, neko čiji primer treba slediti, samo li se ukaže prilika, a jedino ibretenije nad podnarednikovim postupkom svodi se nažalost što ovaj ili onaj drkadžija nije na podnarednikovom mestu nego je, da kažemo, jebena stranka.

Budući da je Srbija podaleko od Polinezije i Amazonije, a preblizu centralne Evrope, vekovni srpski tabu sistem je u dodiru sa linearnim vremenom okolnog sveta i modernitetom počeo postepeno da „šlajfuje“, ali se nije predao (i još se ne predaje) bez borbe – ta nisu li Milošević & Co poveli rat protiv realnosti i nisu li složna braća – u trenutku kada je tabu sistem bio na ivici kolapsa – saborno streljali Zorana Đinđića?

U ovom trenutku dijalektičkog razvoja Srbije – što će reći u basnoslovnoj konfuziji u kojoj smo se našli – glomazni tabu sistem je apsolutno zastareo i neupotrebljiv i njime se još uvek zanose samo uspaljeni jurodivci i marginalci (iako mnogi od njih nose titule „dr“ i „prof.“) ali to nije – iako ste je možda očekivali – dobra vest, jer na mestu tabu sistema nije izgrađen nikakav drugi sistem. E, tu bi na istorijsku scenu trebalo da istrči opozicija, ali ne opozicija koja se i sama postavlja kao nedodirljivi tabu, nego kao organizovana politička snaga koja će strpljivim radom, korak po korak, mic po mic, poraditi na zameni izanđalih totema zakonima i izgradnji političkog sistema koji Anglosasi zovu – „viable“. Ako to ne žele – a izgleda da ne žele (ili pre ne umeju) – gospodi opozicionarima preporučujem da se kolektivno učlane u SNS jer sistem totema i tabua najbolje loše rezultate daje u jednopartijskom sistemu.