Tužna baba

Ni jedan, naime, srpski režim – sa (delimičnim) izuzetkom onog iz socijalističkog perioda u kome je Srbija funkcionisala kao partijska ćelija – državu Srbiju nije gradio tamo gde je trebalo (i mogao), dakle na teritoriji koju je (koliko toliko) kontrolisao, nego po okolnim državama koje su imale čast da po njima budu rasejani srpski grobovi. Osim grobova, Srbiji je samo nebo bilo granica.

Ali nije da srpski režimi baš ništa nisu izgradili – malčice države je ipak moralo biti – pa su izgradili nakazni provizorijum, „nedovršenu državu“ (Đinđić), to jest prividnu državu u kojoj insititucije služe državnicima, a ne obratno, kako bog državotvornosti zapoveda i u kojoj zakoni važe za sirotinju raju i sitne ribe pljuckavice, ali ne i za državnike i njihovu poslugu.

Ali znate kako kaže „naš narod“ – ne možeš se naguziti dopola. U svetu bludnih radnji to momentalno bude očigledno – tu su ili jebena sstranka ili nisi – ali u svetu državotvornosti potrebne su decenije i decenije da bi se polovična državnost pokazala nemoguom misijom i počela da se obija o glavu i državnicima.

Doskora se u tom duhovno vertikalnom galimatijasu ipak znao neki red. Zloupotreba institucija u privatne svrhe i uzdignutost iznad zakona bilo je privilegija trenutnog srpskog alfa mužjaka, njegove familje i takzovanog gornjeg ešalona mužjakove partije, dočim bi partijske sitne ribe pljuckavice – ukoliko bi doše u sukob sa zakonom (i bile savatane) – dopadale suda i apsa.

Takvi slučajevi zapravo su bili kečevi na desetke alfa mužjaka i gornjijh ešalona. „Ko kaže da Srbija nije pravna država“, „s ponosom“ bi govorili kad bi neka sitna riba pljuckavica dopala robije. Nevolje su krenule – a tek će krenuti – kad su sitne ribe pljuckavice počele da prisvajaju feudalna prava (uključujići i pravo prve bračne noći) alfa mužjaka i srednjih ešalona.

Evo, recimo, onaj Simonović iz Grocke, optužen za paljevinu kuće preglasnog klokalnog novinara – pripadanik takoreći najnižeg SNS-ovog ešalona – na skorašnjem ročištu se iskrlještio na javnu tužibabu, spočitnuo joj da ga „popreko gleda“ i „poručio“ joj da joj se lako može dogoditi da ostane bez posla.

Opa bato, pomislih pročitavši tu vest. Javne tužibabe u Srbiji jesu lako smenjive (iako ne bi smele da budu), ali doskora se katil ferman donosio na „najvišem mestu“, koje se – osim ako mi nešto nije promaklo – uopšte nije oglasilo, iz čega sam izvukao zaključak da je deo svojih neograničenih ovlašćenja prenelo na beznačajnog Simonovića. Iz čega sam opet izvukao zaključak da će sve ubrzo otići dođavola gde mu je i mesto.