Unutaretničko čišćenje 1Foto: Stanislav Milojković

Brojka Srba izginulih od srpske ruke u dinastičkim, stranačkim, komunističko-monarhističkim, ratnim i poratnim streljanjima i klanjima nepoznata je – nepoznata će i ostati – ali je zasigurno zastrašujuća i uopšte me ne bi začudila da je veća od brojke Srba stradalih u Jasenovcu.

Što je donekle razumljivo.

Ustaško etničko čišćenje kamom potrajalo je četiri godine (plus ono kratkotrajnije u Oluji), unutaretničko čišćenje Srba od strane Srba traje već dvesta i kusur godina.

E sad, ako bi se jednoga dana stekla famozna politička volja – a čisto sumnjam da će se steći – da se multidisciplinarno istraži šta je to u srpskom biću što ga tera prema autokrvoproliću, neke stvari bi bile malčice jasnije.

Kao na primer da li je u startu bio sublesast i na neuspeh osuđen (još uvek aktuelni) projekat da se svi Srbi okupe u jednoj državi, u čijoj matici, tradicionalno razvaljenoj Srbiji) odvajkada jedan drugog očima ne mogu da vide.

Takođe bi postalo jasno da je očekivanje da nas svi vole i da nam se dive – vlažni san Srba svih vremena i boja – apsurdno ako znamo da se pojedinačno između sebe strasno mrzimo, dočim se kolektivno – kao cjelina, kao Srbi svi i svuda – bajagi obožavamo do idolatrije.

Ne dao Bog da neko džarne srpski ajvar, ali kad neki Srbin – navodim jedan od bezbroj primera – skrati za glavu Zorana Đinđića, takođe Srbina, e, onda je to za većinu branitelja srpskog ajvara nije bratoubistvo nego patriotski čin.

Preterujem li?

Ne.

Nisu li takoreći juče neki narodni poslanici usred Kozačkog Reichstaga zahtevali da se Đinđićeve ubice oslobode optužbi i puste sa robije.

Viđite sada vraga su sedam binjišah – da nije realne opasnosti da sa Zapada dobije po pičci, parlamentarna većina ne bi sekunde oklevala da usvoji predlog kozačkih poslanika.

Naravoučenije.

Nikada nismo bili u stanju da živimo u miru sa samima sobom, ali redovno padamo u amok kad nam drugi narodi „zabiju nož u leđa“ i odluče da više ne žive sa nama.

Jeste, fakat, mnogo zala pretrpeo naš „nebeski narod“, ali bi bilo na polzu njegovog prizemljenja da se zapita koliko je zla počinio i sebi i drugima.

Karakteri cure, vreme je da razmotrim kakvi su pravci razvoja i budući izgledi unutaretničkog čišćenja.

Kako stvari stoje, a što reko drug Tito, „sa zadovoljstvom možemo gledati na dalji razvoj unutaretničkog čišćenja“. Srbija u ovom momentu liči – a tako i miriše – na skladište amonijum nitrata, mnogo veće od onog bejrutskog.

Ne treba tu varnica, dovoljna je kap ulja, tj. zejtina.