Uspon i pad

Doduše, uz tu „veličinu“ nikako ne ide prekoplotaški ton i retorika anonimnih komentatora sa opskurnog sajta NSPM; nekako se „veličine“ ispumpale, smanjile, smežurale i svele na svoju pravu veličinu. I pravo govoreći – niko nije tako uspešno demaskirao Vukadinovića i Antonića nego što su to u četiri ruke učinila njih dvojica, samima sebi, u poslednjoj enciklici objavljenoj u Danasu.

Budući da nisu u stanju da argumentima pobiju nijednu moju tvrdnju, folk duet pribegava oprobanoj poetici njihovih poštovalaca i istomišljenika: traljavim pokušajem diskvalifikacije oponenta. Tako smo po ko zna koji put saznali da sam ja menjao stranke „češće nego košulje“; da ne znam (šio mi ga Đura) ko je Čehov ko je Gogolj i da se neprestano prilagođavam centrima moći. Da sam, nadalje, predlažući tribinu na kojoj bi se okupili predstavnici svih intelektualnih strujanja hteo „da im se približim“. Bili, valjda, probitačni. Otišao sam tako daleko u poltronstvu – obznanjuje Starac Vukadin – da sam se Tadiću javno preporučivao za premijerski položaj.

Iako Vukadinoviću i Antoniću priliči, gedžovanska strategija „drž'te lopova“ ne ide im baš od ruke. Ne snalaze se najbolje. Ne znaju spisateljski zanat. Upotreba jedne burleskne, ironično-satirične zajebancije kao krunskog dokaza nečijeg „beščašća“, samozvanog velikana „sa vrhunskim stručnim i naučnim referencama“ automatski razotkriva kao lakrdijaša. Znaju oni dobro kako se to radi i kako se od beznačajnih gimnazijskih profesora bez ijedne napisane knjige postaje univerzitetskim nastavnikom. Vukadinović i Antonić – gotovo pa institucija – vrtoglavo su se svojevremeno uspeli na dirižablu napunjenom Koštuničinim isprdnim gasovima, a posle Fiškalovog pada – uprkos lukavom i veštom manevrisanju – relativno se brzo sunovratili u palanaštvo, banalnost i beznačajnost iz kojih su i potekli i koje su uporno nastojali da promovišu kao vrhunski „patriotizam“ i jedino „pravoverno“ srpstvo.

Uveren da uprkos dvodecenijskom posrtanju Srbi mogu mnogo više i mnogo bolje, sa prilično svežim sećanjem na doba komunističkog jednoumlja, nakon četvorogodišnjeg izbivanja iz zemlje, čudom se nisam mogao načuditi da se godine 2005. pod dirigentskom palicom Vukadinovića i Antonića ponovo izdaju uverenja o moralno-nacionalnoj podobnosti i da se ponovo proglašavaju izdajnici. Naravno, čitava ta ekipa, uključujući i mnogo važnije igrače od naših agitpropovaca, bila je puka lakrdija, farsično (i histerično) ponavljanje tragedije devedesetih. Što ne znači da je bila bezazlena i da nije nanela poveliku štetu. Uprkos tome što su Braća Blues mislila da su udarna intelektualna pesnica Koštuničine hunte – sa kojom sada negiraju bilo kakvu povezanost – njih dvojica su u stvari bili meki trbuh jedne sumanute političke doktrine i prakse. Njihova preeksponiranost i alavost učinila je više za Koštuničinu marginalizaciju nego udruženi napori protivničkih političkih stranaka. Kako stvari stoje: i vlasnik i piloti dirižabla odlaze u zaborav, ali će iza njih jošneko vreme ostati sluzav trag.