Da vozač službenog automobila – svakako pod uticajem druženja sa velikanima – nije nasrnuo kolima na neku kadinicu i policiju u trenutku dok su vršili uviđaj, sekretarka bi se i dalje nesmetano vozikala državnim audijem. Kao „državni čovek“ i pripadnik političke „elite“ nešto nižeg profila, šofer je malo precenio svoj uticaj; ispravno je rezonovao da se zakoni i pravila ne odnose na limuzine sa četvorocifrenim registarskim tablicama, ali je prevideo da u kolima ipak mora voziti nekoga sa famoznim poslaničkim imunitetom. Kad su ga na jedvite jade zaustavili u prelasku preko pregaženog čoveka, Fanđo se brzo snašao i pozvao se upravo na imunitet. To, naravno, nije popilo vodu; policija ipak zna da procesi privatizacije države nisu odmakli tako daleko da bi i budžovanski vozači imali licence to kill „šaru“. Nije se, međutim, olako predao naš Fanđo. Pripretio je putnicom koja, takođe, nije imala imunitet. I ne samo imunitet. Nego ni putni nalog. Niti suvislo objašnjenje šta koji Crven Ban ona radi u automobilu predsednice Skupštine. Kažem: svi se zgražavaju. I političari i žurnalisti i građani. Discplinske komisije rade. Suspenzije padaju. Lete ale i vrane. Sekretarki Branislavi preti otkaz, mada ja ne bih uložio neku veću sumu u opkladu da će tako i biti. Malo će da grmi, onda će prašina da se slegne i vuk će da pojede magarca.

Čitava ta afera kod mene nije izazvala nikakvo zgražavanje, ali je probudila duh balkanskog špijuna, pa sam se odlučio da izvedem jedno amatersko veštačenje. Elem, stvar je postavljena ovako: bez znanja predsednice Skupštine, bez odobrenja odgovarajuće državne službe, sekretarka, sram je bilo, sela u audi i otišla da polaže ispit. Moje veštačenje ide sledećim tokom. U mislima odlazim pred predsedništvo Srbije, pronalazim Borisovog vozača, odvodim ga na stranu, ponudim cigaretom i kažem: „Slušaj, prijatelju. Ja sam taj i taj. Lično poznajem predsednika, pisac sam, prvoborac petog oktobra, rano sam se uključio u napredni pokret, bio sam i ambasador, pa ajde da me odvezeš do Bajine Bašte kod kuma Neđe na slavu.“ Ishodi mog virtualnog veštačenja završavaju tako što me vozač: 1. otera u 3 lepe PM; 2. prekrsti se i pomisli da sam poludeo i 3. pozove policiju. I da vidiš, sva tri puta bi čovek bio u pravu. Budući da Branislava ima isto onoliko prava da se u Slavičinom autu vozi na polaganje ispita koliko i ja da se u Borisovim kolima razvozim po slavama, podozrevam da u celoj aferi ima nešto trulo. Neće biti da je sekretarka kidnapovala vozača i kola. Pre bih rekao da je sekretarka samo sledila praksu ustaljenu i uobičajenu u političkom establišmentu i među državnim činovnicima, praksu nesmetanog besplatnog i bahatog korišćenja državnih resursa. Zato i mislim da je nepravedno da se kola slome na sekretarki i šoferu. Ako se već Fanđo ponaša onako kako se ponašao, zamislimo samo šta li rade oni sa imunitetom? Ili su oni možda odgovorniji i bolji? Mislite o tome.