Vrlo slučajni uzorci

Podozrevao sam nekako da su to manje ispitivanja, a mnogo više prikriveni pritisak na javno mnjenje, posebno u zemlji Srbiji, u kojoj se mišljenje – i to ne bez razloga, istorijsko iskustvo je u pitanju – krije kao guja noge.

Već godinama pratim pomenuta istraživanja i nije mi promaklo da prvo mesto na top-listi političarske popularnosti po pravilu zauzme aktuelni vožd, ma koje boje bio – u najrecentnijem istraživanju koje je preneo Danas, Oco Vučić – a da popularnost bivših voždova tokom prvih deset godina posle zglajzavanja drastično opada – slučaj JexS-a i Koštunice, koji su spali na dva posto – da bi, nakon tog perioda, kada se sirotinji raji pričini da su ex-ovi bili simboli nekakvog Zlatnog doba, ponovo počela da raste, što se dogodilo Titu i Đinđiću.

Interesantno je da, recimo, Slobodan Milošević tavori na svega tri procenta. Nije oduvek bilo tako, pomislih prisetivši se jednog davnog istraživanja javnog mnjenja, koincidentnog sa tadašnjim studentskim demonstracijama – koje ovih dana slave dvadeseti rođendan – kada su se po Beogradu, a i šire, razmileli istraživački novinari i novindžike RTS-a, presretali ljude po ulicama i postavljali raznorazna škakljiva pitanja.

Igrom slučaja, tih dana se moja malenkost – po prvi i (nadam se) zadnji put u životu – našla u ulozi „slučajnog uzorka“. Idem ja tako niz Požešku kad li me iza neke trafike zaskočiše TV snimatelj i Vučelina novindžika, poturi mi novindžika mikrofon pod nos, ama me usred poturanja prepoznade, pa joj bi čisto neprijatno, a mani dođe da i nju i Sloba i RTS oteram u 3LPM, što bih zacelo i učinio da iz mraka hitro ne izroniše dva policajca u civilu – ili možda dva udbaša – koji su, već pretpostavljate, bili logistička podrška i obezbeđenje RTS-ove ekipe istraživača javnog mnjenja.

Mudro i bezbednosno dalekovido, nema šta. Atmosfera u to vreme beše baš naelektrisana, Srbija se našla na ivici građanskog rata, nisu svi prolaznici bili spremni da daju podršku Miloševiću – daleko od toga – bilo je podosta takvih, među njima i ja, spremnih da napuše i Slobu Slobodu i RTS i ispitivača, pa je tu policija (ili Udba) igrala ulogu moderatora javnog mnjenja. Za svaki slučaj, ako neko nešto lane, ili, ne daj Bože, nasrne na Sloba i TV ekipu, a i za drugi svaki slučaj – da obezbedi da oni udostojeni slikanja i odgovaranja na pitanju – kažu ono što će na TV dnevniku goditi voždovim ušima. Dobro, de, uveren sam da istraživači javnog mnjenja odavno ne idu u pratnji policije (ili Udbe), ali znate kako se kaže – moć navike i gorko istorijsko iskustvo uvek navedu ispitanike da u kameru kažu ono što godi voždovskim ušima. Toliko na tu temu, a vi porazmislite.