Prepustimo organima gonjenja da ne rade svoj posao, a mi se pozabavimo šetnjama. Protestne i komemorativne šetnje jedan su od eklatantnih primera kolektivnog kretenizma i pokvarenjaštva u Srba, jedva da su nešto malo tupoumniji prizor od protestnih i komemorativnih „okupljanja“. Šetnja – bilo pojedinačna bilo grupna, utuvite ovo – može biti samo rekreacija i ništa drugo. Druga je stvar što ovdašnji lenjivci duha i tela priviđaju da se šetnjama može „oboriti“ neko tirjanstvo ili – još gluplje – da se šetnjom može izraziti žaljenje zbog Đinđićeve smrti ili – ultraglupo – izazvati griža savesti „pozadinaca“.

Kako juče napisa koleginica Lukač (doduše sa obrnutim predznakom) u Srbiji se sve radi da se ne bi radilo ono što se mora raditi na način na koji Bog zapoveda da se radi, dakle odlučno, ozbiljno, bez sprdačine, selfija i karnevalskog kerebečenja.

Što će reći: oni koji bi da „obore“ tirjanstvo“ moraju biti spremni da jurišaju, a ne da šetkaju, kao što u noći petog oktobra u Skupštini grada nisu šetkali netom izabrani odbornici (gradska vlast je prva konstituisana) nego su na čelu sa Đinđićem, pod komandom pokojnog generala Vuka Obradovića, sa puškama u rukama čekali juriš Miloševićevih policaja, koji – predvidljivo – nije usledio zbog policajnog „vuna, Kićo“. Jedna je naime stvar zaleteti se među goloruke protestante, sasvim pak druga krenuti na ljude spremne i rešene da (ako zatreba) pripucaju.

Ovo je izveštaj, što no se kaže, iz prve ruke. Bio sam te noći u Skupštini u svojstvu odbornika neke zemunske mahale. Jesam li bio spreman da pripucam, ako zatreba, naravno. Decidirano – da. Izveštaj ima i nastavak. Kada se sve završilo, a opasnost prošla, kada je oružju rečeno zbogom, negde oko pola dva ujutru, grupa N. N. lica je odnekud iz duboke „pozadine“ – gle interesantne reči – sajlama dovukla Referendumskog Lopova i na silu ga izgurala na balkon vaterpolista i plivačica da se obrati masi okupljenoj ispred gradske skupštine.

Bilo ne ponovilo se, nema ni potrebe da se ponavlja, okolnosti su bitno drugačije, na raspolaganju su mirniji (ali efikasni) načini da se mnogo toga promeni, a to sigurno nisu šetnje i gluvarenja. Evo jednog, SZS hoće slobodnu RTS i promenu izbornih uslova. Neka Đido, Vuko i Boškić razapnu čadore pred nadzemnom septičkom jamom, pa krenu u štrajk glađu. Eto ti kolko sutra CNN-a, BBC-ja i eto ti kolko za tri dana novog RTS-a i boljih izbornih uslova. Štrajk bi naročito dobro došao Vuku, malčice bi stesao onu guzičetinu.