Zabavnik

Ta granica je svojevremeno bila dosta niža. U Zabavnikovom zaglavlju pisalo je “od sedam do sedamdeset sedam godina”. Onda je jedan vremešni čitalac probio starosnu granicu, uplašio se da će izgubiti pravo da čita Zabavnik, osetio se ugroženim, presavo tabak i napisao pismo redakciji, a redakcija je – za razliku od redakcija takozvanih “ozbiljnih” novina – čitaoca shvatila ozbilno i podigla starosni limit.

Ja sam, recimo, Zabavnik počeo da čitam pre propisanog vremena, sa navršenih šest godina života, ali sam, nažalost, pre vremena i prestao da ga čitam, tamo negde, oko svoje trideset pete godine, što je stvar koju smatram jednim od najvećih promašaja u mom životu. A sad ću da vam kažem i zašto. Tu, pre neki dan, spremajući se da pišem prigodni tekst, kupio sam primerak Zabavnika i ustanovio da je ta, bajagi dečija novina, jedina štampana (i svaka druga) stvar u ovoj zemlji koja se nije dibidus srozala. Držim da je to (uglavnom) zbog toga što se Zabavnik po prirodi stvari držao podalje od politike, ali ne treba umanjiti ni ulogu njegovih urednika koji nisu podlegli izazovima marketinga i modernizacije.

Znate kako se nekad govorilo – nema tako dobrog urednika koji će od Večernjih novosti napraviti dobre novine, niti, pak, tako lošeg koji će od studenta napraviti đubre. Zabavnik je, dakle, ostao isto onako zanimljiv list kakav je bio i pre pedeset i četiri godine, u vreme kada sam počeo da ga čitam. Tada je, doduše, izlazio u formatu dnevnih novina, na roto-papiru u kome se moglo pronaći i poneko zaostalo drvce, ama – tvrd vam stojim – nikada kasnije nisam sa tolikom radošću i nestrpljenjem čekao izlazak neke publikacije, ma koliko luksuzna (i bezdrvna) ona bila, kao što sam to činio davnih dana, petkom, kada je trebalo i stati u red i iimati sreće, jer je u Bajinu Bašti dolazilo samo nekoliko primeraka. Uz primerak Zabavnika koji sam pre neki dan kupio, išao je i reprint jednog starog broja, na već opisanoj hartiji. Šta da vam kažem? Pročitao sam ga od korica do korica.