Nije da se Sen Žist nije svojski trudio da prilježnim giljotiniranjem neprijatelja revolucije, revoluciju sprovede do kraja, ali je ipak iskopao sebi grob. Kao što je sebi grob iskopao i Zoran Đinđić, kome (slava Bogu) giljotine nisu padale na pamet.

Pisac hoće da kaže sledeće: trudili se revolucionari ne trudili, gvozdeno je pravilo da mnogi svati – među njima i revolucionari – završe u grobu, a da se ancient regime mic po mic vrati na vlast i to često u mnogo zlokobnijem obličju.

Zahvaljujući našim „posebnostima“, istinska revolucija u Srbiji bi bila zavođenje ustavnog i pravnog poretka, a ne metež upriličen radi dovođenja na vlast neke pretpolitičke garniture, koja – svejedno što su joj lica, je li, „neokaljana“ – neće davati pet sitnih para na ustav i zakone.

Na gornja razmišljanja naveo me je recentni istup Jova Bakića koji je, izgleda, ponovo ušao u revolucionarnu fazu. Sve se, međutim, ofucava, pa i revolucionari. Nije Jovo kalibar jednog Đilasa – Milovana, ne Dragana – moglo bi se čak reči da je Jovo neka vrsta Milovana sa „obrnutim predznakom“. Đilas je, recimo – odričući se mnogo čega i rizikujući štošta – revolucionarni duh raspirivao u narodnim masama, u Bakićevom slučaju narodne mase su te koje raspiruju Jovovu revolucionarnost.

Evo, recimo, onomad se ispred galerije Progres „dogodio narod“, neko antivesićevsko koškanje, novopečeni književnik, Goran, verovatno se malčice usrao pred narodnim gnevom i to je bilo dovoljno da Bakić usklikne da je „na delu zagrevanje za rušenje režima“. Da li je zagrevanju prethodio kondicioni trening, Bakić nije „precizirao“.

Ali je precizirao da „više nema nikakve sumnje da će rasplet naše krize da se događa na trgovima i ulicama Srbije“. Ali šta je tu revolucionarno i proročanski? Takav, da kažemo, rasplet ne da je verovatan, nego je izvestan. Koja se to pa kriza u Srbiji nije razrešila na trgovima i ulicama i koja to – posle većih ili manjih gubitaka u ljudstvu i materijalu – nije završila povratkom ancient regime-a drljavosti, burazerskog pluralizma i organizovanog lopovluka.

Ima Bakić i plan za dan posle slamanja režima Aleksandra Vučića, mada me ni taj plan više liči na deljanje ražnja za zeca koji je još uvek duboko u šumi saborne beslovesnosti. Treba, pre svega, glagolji Jovo, da se istraže tokovi novca u vezi sa svim građevinskim radovima koji se dešavaju u Beogradu. Nema sumnje, ističe on, da će tokovi novca da pokažu niz nepravilnosti u pogledu tendera, izbora izvođača i podizvođača, troškova i probijanja ugovorenih rokova.“ Na tome je, uzgred, i Sen Žist pao.