Žal za Zidom

Pa kad već stvari tako stoje, nije zgoreg podsetiti se Špenglerovog nauka. „Progresivne snage“, levica uopšte, odavno su ovog mislioca proglasile dekadentnim mistikom i pretečom fašizma. Ništa čudno ako se setimo da je među protofašiste uvršten i Niče. Čime se to Osvald Špengler – inače krajnje racionalan filozof – toliko zamerio propovednicima progresa? Na prvom mestu svojom apartnom definicijom civilizacije. Za razliku od opšteprihvaćenog mišljenja, Špengler civilizaciju vidi kao degeneraciju. Opijenost istoricizmom, muzeologijom, arheologijom i raznim etnogenezama, po njemu su simptomi zamora i bolesti na smrt. Kada sam prvi put, negde početkom osamdesetih, čitao „Propast zapada“ (ne vredi se rusofilima otimati, i mi smo tu) mislio sam da je Špengler u mnogim stvarima u pravu, ali da će omanuti u datumu. Jeste da je u dan pogodio izbijanje Prvog svetskog rata, ali – računao sam – živeo je u to vreme, dobro je zapažao, nije on, uostalom, jedini koji je video kuda stvari teku.

Sada, dvadeset i nešto godina posle prvog čitanja (bilo ih je još nekoliko) nerado uviđam da je Špengler potpuno u pravu i da je eventualna kontrarevolucija visoke kulture apsolutno nemoguća. Za to više nije potrebno zatvarati se u biblioteke i iščitavati debele knjige. Dovoljno je pogledati oko sebe. A pogled neizbežno pada na TV ekrane ili monitore kompjutera koji su nas definitivno ogradili od prirode i realnosti. Došlo se do toga da su sportske emisije nešto najduhovnije što se može videti, mada se vandalizam sve više proširuje i na sport. Ostatak medijskog sadržaja se najblažim rečima može opisati kao trijumf debiliteta i kretenizacije. Otuda je donekle razumljiva izvesna nostalgija za vremenom totalitarizma. Nakon svih ovih godina i nataloženog iskustva, moraću da redefinišem svoj odnos prema autoritarnosti socijalizma. Sada vidim da su mnoge stvari postavljene naopako i da je čvrsta ruka totalitarnih režima bio možda poslednji pokušaj dubinske istorije da stvari održi na kakvom-takvom okupu. Ideološki pritisak i sveprisutna kontrola bile su spoljašnji nadomestak samokontrole, a fiktivni ideološki cilj (besklasno društvo) kompenzacija za duhovnu i duševnu dezorijentisanost. Kada je srušen Berlinski zid, instinktivno sam osetio da će sve brzo krenuti u 3LPM. U nekom onovremenom eseju – u želji da malo preteram – zapisao sam sledeću rečenicu (citiram po sećanju): „Neće se uređenost sa zapadne strane zida proširiti na istok, nego će potisnute sile destrukcije sa istoka preplaviti svet.“ Izgleda da nisam nimalo preterao. Samo čekam da se neki akademik pojavi u Velikom bratu. Ima vremena do 2011.