Iako sam, dakle, u Zagrebu, osećao sam se (i još uvek se osećam) kao da nisam mrdnuo iz u Beograda jer su glavne (za razliku od Beograda ipak ne jedine) teme sinoćnjeg kafanskog razgovora sa mojim ovdašnji pajtašima bile Aleksandar Vučić i – verovali ili ne – krle22. Nije nepoznato da se harizma našeg Vrhovnog Bića prostire daleko izvan granica naše zemlje, ali ne bi mi sasvim jasno kako se dogodilo da krle22 baci u zasenak plejadu divnih podguznih stvorenje – pomenimo samo neke Brnabićevu, dr Stefanovića, Vesića, Martinovića, Kraljević Marka Đurić, etc. – mnogo bližih Visokom Srcu nego Krle.

Ubrzo mi je to postalo jasno. U hrvatskoj javnosti, bar onom njenom delu sa kojim sa razgovarao, krle22 je ostao u nostalgičnoj uspomeni kao član VIS Idoli, ali i kao čovek i lekar-stažista na nekom zabitom dalmatinskom zabitom otoku . Moji su me pajtaši poprilično uzibrećeni pitali kako se moglo dogoditi da čovek koji je učestvovao u stvaranju kultnog albuma „Odbrana i poslednji dani“, koji je pride bio i Tadićev visoki pobočnik (i JexS je Zagrepčanima ostao u lepoj uspomeni) završi kao Vučićev telal.

Bejah naumio da smandrljam neku apologiju za Krleta – kod nas Srba je drugačije nego u ostatku sveta, što smo dalje od očiju to smo bliži srcu -ali kad čuh da se krle22 u tvit polemici sa jednim od mojih zagrebačkih pajtaša (Vlaho Bogišić) drzno da napiše da ja nisam „veliki pisac“, reših da mu vratim tante za kukuriku, pa sugovornicima podastreh sledeću nezvaničnu verziju.

Vidite, dečki, rekao sam, Krle je pre nekoliko godina imao peh da stane na sugreb, ali kao ugledni medicinski radnik, nije imao kuraži – naučni rad mu to nije dopustio – da ode kod vračare da mu salije stravu, pa se stvar „dala na zlo“, sada je, bojim se, kasno, ali ipak nije sve tako crno, kao što je u vreme „Odbrane i poslednjih dana“ polovično pevao i udarao u daire, Krle je sada, uprkos sugrebu, polovično u pravu. Ah, taj vaš Srbijanski humor – odmahnuli su rukom moji pajtaši, a ja nemadoh srca (ili možda strpljenja) da im objasnim da to nije nikakav humor i da stvar zaista tako stoji.

Jutros, pak, u nedjelju sabaje, prelistah www u potrazi za temom. Čisto da pogledam šta šta Srbija sanja, a šta joj se događa, pa me na svu ovu salukovinu kao Sunce ogreja blaga vest da je u subotu, nakon protestne šetnje, u Pionirskom parku,“vizavi“ Prezidencijalnog konaka, svečano svečano puštena u rad „slobodna zona“. Ali da je istodobno, kao kontrameru, Vesić pustio u rad famozne prskalice. Što sam protumačio kao još jedan pomak u odnosu na Miloševića vakat kada su protestante polivali vodenim topovima i što mi uli nadu da će osvanuti dan kada će nezadovoljnike polivati mineralnom vodom.