Pljačkaši grobova

Prinudni (i)selitelji grobova, samozvani izvršitelji koji po svojoj oskudnoj pameti i moralu uteruju istorijske dugove pokojnicima isto su što i pljačkaši grobova, pa još gore. Jer, pljačkaše ne zanimaju pokojnici nego ono što je možda sahranjeno sa njima.

Oni ne obeščašćuju leševe, oni ih samo lišavaju onoga što im možda ne treba, ali im ipak pripada.

Iselitelji grobova, pak, lišavaju pokojnike identiteta i dostojanstva, kako u smrti, tako i u životu koji joj je prethodio.

U suštini, njihova je rabota poništavanje ljudskih bića, pokušaj retroaktivnog brisanja iz egzistencije.

Ne obračunavaju se oni s njihovom smrću, nego s njihovim rođenjem.

Kada Šapić Aleksandar, osoba na mestu prinudnog upravnika jednog poniženog i ojađenog grada, govori o tome da bi jednog pokojnika trebalo deložirati iz njegovog groba, iz ovog grada i ove zemlje, i vratiti ga u zavičaj koji je danas inostranstvo, on ležerno krši sve zakone i moralne principe na kojima su ljudi izgradili vlastitu civilizaciju, tu tanku, ali nophodnu opnu zaštite od divljaštva.

Najpre, pokojnik je sahranjen u Beogradu, a ne tamo gde se nekada davno rodio, po svojoj volji i želji, na šta je imao svako pravo. Doduše, nije sahranjen na groblju, ali zar je on jedini?

U Beogradu je proveo najveći deo odraslog života, i u njemu je ostvario sve što je u životu ostvario sebi i nama, i dobro i loše.

U rodnom seocetu nije ostvario ništa, osim što je jeo onu svinjsku glavu, pa pokvario stomak. Beograd će, čak i ovako provincijalizovan, zauvek ostati prestonica države koju je podigao iz pepela, ali nije mogao da pronađe način da ga ona dovoljno nadživi da njeno postojanje bude nepovratna i neponištiva činjenica.

Pa ipak, to što njegove države više nema ne znači da mi u njoj nimo rođeni i odrasli, da nismo u njoj formirani i formatirani, da nas vrline i mane njenog poretka i strukture nisu oblikovale, učinile onim što jesmo.

Zar i Šapića?

Naravno, i Šapića.

Uvek je u toj zemlji bilo onih koji su bili deo njenog mehanizma za samouništenje.

A da se ovde ne radi samo o jednom čoveku i njegovom doduše faraonskom grobu – kao danku jednog drugačijeg vremena – nego o jednoj zemlji, dovoljno govori Šapićeva nakana da, osim groba Josipa Broza Tita, poništi i Muzej istorije Jugoslavije i pretvori ga u muzej istorije Srbije (o monumentalnom neznanju tog tužnog čoveka već je rečeno što je trebalo).

Šta to zapravo znači, šta su konsekvence ovog „magijskog mišljenja“?

Muzej jeste mesto u kojem se arhivira istorija u nameri da je što bolje razumemo, ali istorija neće nestati tako što ćemo je de-muzealizovati: Jugoslavija će obeležiti ključni, emancipacijski vek naše istorije (ovde mislim „srpske“, ali isto važi i za ostale koji su je činili) čak i kada bi svaki spomen tog imena i svako sećanje na to vreme bili nekako onemogućeni, a to se neće desiti jer se to ne može desiti.

Baš kao što ni izgon Tita u Kumrovec od njega ne bi učinio anonimno zagorsko seljače, nego bi on i dalje bio maršal Jugoslavije i jedan od pobednika Drugog svetskog rata.

A nama bi bilo bolje da razmišljamo kako smo pali tako nisko da se grad kojim su upravljali umovi poput Branka Pešića i Bogdana Bogdanovića sroza do duhovnih dimenzija tog nekog Šapića, za kojeg zapravo ne znamo ko je i šta je i da li je uopšte iko i išta, osim što je svojevremeno dobro bacao mokru loptu po bazenu.

A što nije važno ni za šta i što ne dokazuje ništa,osim da taj čovek ume dobro da se gađa mokrom loptom.

Da je hteo makar da se drži tog znanja, ma koliko nevažno ono bilo, mogli bismo ga poštovati.

Kao što ni on, da poštuje sebe, da išta o sebi i bilo čemu drugome zna, ne bi sramotio sebe i nas govoreći koješta o onome o čemu ništa ne zna, a još manje razume.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.