Detta ar den svenska standarden*.
(Ingmar Bergman)
ALLEGRO
„Bitef? Kakav crni Bitef, kud sam ti ja za Bitef ovakva. Na leđima razjarenog bika, cvrc. Nedelju dana ruke ne vadim iz paprika, oči mi, bre, ko dve babure. Svake jeseni od kako je moj Sima tehnološki višak a ja na prinudnom odmoru, oko Krstovdana, svi u kući ličimo na paprike. More, na četiri tegle ajvara. Razradili smo i paprikarsku taktiku: još od Male Gospojine deda Bora ne izbija s pijace – on je izvidnica. Kad proradimo njegove obaveštajne podatke, Sima i ja krećemo u akciju: ubedimo dedu da gleda povećanje penzija na Drugom dnevniku, a onda nam on ispovrti sto evra iz njegovog šteka za sahranu. Posle te operacije, Sima i ja, s našim Nemanjom, krećemo po paprike. Nemanja je naš jedinac, bolonjac. Živi s nama. Bio dedin mezimac ali više nije – video ga Bora na televiziji, na Prajdu.
Kad moja dva muškarca dotegle džakove, počinje završna operacija: pranje paprika, pečenje u avliji na žičanom madracu što je ostao posle baba Desankine smrti, ljuštenje, mlevenje, prženje…
Čime ložimo vatru ispod madraca? Pa, kum Rale nakupi granja u parku sačuvaj bože. Maher je kum Rale“…
MODERATO CANTABILE
„Ma kakav maher – snalazim se. Od kako mi je firma privatizovana – ni plate, ni toplog obroka, ni markice, ni doprinosa… Moram da se snalazim. Moja Goca jes’ da radi u Opštini, ali njena plata ne zalegne ni za udžbenike Olji i Daci a gde je lektira, gde patike, prevoz, užina, ekskurzije… Gde sve resto. Deca su nam dobra, ali željna svega – ne trepću dok gledaju Parove. Olja pućila usne, pućila, pa ih onda natrljala tucanom paprikom, nismo imali za pasulj. Prazan.
I onda tako, snalazim se, moram. Obiđem pijace pre zatvaranja pa ako ima štogod… U našem parku nađe se suvaraka, skupljam ja to još od proletos, noću i odlomim kakvu deblju granu. Dva naramka sam o Krstovdanu odneo kumovima, pravili ajvar, to im i doručak i večera do proleća. Ručak preskaču. Ne mogu da grešim dušu, i nama odvoje tri tegle. Dve nama a jednu mojem burazeru Slaviši. On je samac, nikad se nije ženio, živi od socijalne pomoći posle gašenja Nemetala“…
ADAGIO
„Jesam samac ali bar ne moram da brinem hoće li mi ćerka na duplerice ili u sponzoruše. I ne moram po pijacama da pabirčim neprodati, šljonuli zeleniš. I ne moram noću da zamičem u park i kršim granje ne bi li se zimus ogrejao. Ovako sam svoj gazda. Ustanem kad ja hoću, legnem kad ja hoću. Jebiga, kad legnem i ne ustaje mi se – dani sve hladniji, frižider prazan a i ne radi, ni bojler ne radi, ni ja… Uključim televizor, gledam, gledam, gledam i čekam da mi bude ko što premijer kaže… A onda gledam onu teglu ajvara što mi dali kumovi: da li da je odmah načnem ili da rasporedim pa da imam cele zime…
A da ja razbijem izlog neke banke pa da me uhapse i osude na jedno šest-sedam meseci. Do proleća“…
* (šved.) Ovo je taj švedski standard.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
