Stradija

Ja sam, onda, bio Jugosloven sto posto, moja domovina bila je Jugoslavija, ona „od Vardara pa do Triglava“. I u Beogradu, kad sam otišao na studije, odmah sam se povezao i uključio u sve partijske aktivnosti na Univerzitetu. Kao takav, obišao sam sve univerzitetske centre u zemlji, uzimao učešće na mnogim seminarima i konferencijama po najlepšim turističkim mestima, družio se sa kolegama i koleginicama iz svih naših rapublika i pokrajina, čuvao bratstvo i jedinstvo kao zenicu oka svog…

A onda je počelo…

I, dok dlanom o dlan, preko noći, ja više nisam bio član Saveza komunista, nego član SPS-a, a moja domovina je postala Otadžbina…“

O BUKULJI

„… Pa šta ako sam prešao u SPO, mnogi su tih godina hrlili pod Vukov barjak. Ko je samo jednom pročitao ’Knjigu o Militinu’ taj je znao gde mu je mesto.

Kao socijalista bio sam nekako skrajnut – u SPS nagrnuli jajare-gazimestanci, ovamo su me primili raširenih ruku. Odmah sam preuzeo rukovođenje Opštinskim odborom i SPO je počeo nezadrživo da se širi u našoj varoši i po okolnim selima. Ubrzo sam kooptiran u Glavni odbor. Odmah sam se bacio na posao. Poviše Bukovika je, na Janaćkovim livadama, napravljen kamp za egzercir Garde, Belih orlova, Sivih sokolova i ostalih patriotskih formacija. Redovno sam organizovao spontana okupljanja po celoj Šumadiji, masovne odlaske u Beograd na mitinge stranke, a još se pamte kolone autobusa i automobila koje sam lično vodio na Ravnu goru.

I tu nastaje problem. Baš zbog ’Knjige o Milutinu’ i našeg doprinosa nacionalnom osvešćenju, nameravao sam da jedan takav sabor organizujem na Bukulji. Plašeći se valjda našeg preuzimanja primata, mene optuže za ratno profiterstvo i bogaćenje i to zbog čega? Zbog dve pišljive pekare, šest omanjih lokala – tri u Beogradu, tri u našem tržnom centru, dva u Topoli, zbog četiri pumpe i samo jednog supermarketa. Hotelče mi nisu računali, ni kuću u Kumodražu.

Uvredim se, tražim razgovor s Danom, ništa. Naljutim se i pređem u DSS, ali kratko.“

O ŠLJIVI

„… Pa šta ako sam posle prešao kod Velje? Narodski čovek, pravi srpski domaćin. Imponuje! Kad ga vidiš odmah znaš na čemu si – na naplatnoj rampi, na Železnici ili na trasi do Požege. Zna ti on našeg čoveka u dušu…

Kod Koštunice mi se nije svidelo, mnogo trtomudaju, brate. A i jedan njihov glavonja počeo da se raspituje za ovo malo moje sirotinje. Pazi bogati! Pazario ja dva nova stana na Vračaru, jedva iskamčio malo od onog kredita namenjenog ugroženima, a onaj glavonja: odakle? Neću valjda u Kumodražu da noćivam kad odem u Beograd zbog stranačkih poslova. Mnogo su mi oni fini, čistunci…

A kod Velje banja. Svi smo, bre, naši. Svi patriote. I, što je najvažnije, niko nikom ne zagleda u čanak. Ćuti i radi, nemoj samo na veliko da muljaš.

Mi i Topolci smo se vazda preganjali, od starine. Mi kao obrenovićevci, oni kobajagi karađorđevićevci, mi sanćim progresivni, oni kao zatucani. Mlaćenje prazne slame. Sada dišemo kao jedan. Svi su čuli za onu našu zajednički akciju protiv Peščanika, novine onoliko pisale. Onda kad smo ono ućutkali Beograđane, mondijaliste i globaliste i svakojake izdajnike srpskog roda. Imali smo mi još takvih aktivnosti, neke sam ja lično osmislio. Kao, na primer, ovu sa džamijom i Rasimom Ljajićem. Za jednu noć, ej, bre, za samo jednu noć smo svako poštansko sanduče u našem gradu začepili s predizbornim materijalom. Bilo na svim televizijama, bilo u novinama, na radiju… Žuta koalicija se užutela načisto.

Jer šta? Ovi naši lokalni izbori samo što nisu. Biće tu svašta, dobar stojim.

Garant ima da se promeni arhitektura vlasti. Ovde sada sto posto, a idu i republički izbori. Pa, s tim u vezi sve nešto razmišljam: Velja jes naš čovek i Naši jes da su naši, ama brat Toma mi se čini našiji.