Izabel Aljende

Onda i ne čudi što putuje u Madrid da predstavi svoj novi roman ‘Mas alla del invierno’ koji će 1. juna biti objavljen istovremeno u štampanoj, digitalnoj i audio verziji sa prvim tiražom od 300.000 primeraka. Njen novi roman posvećen je migrantima i drugim šansama koje život pruža i koje i ona sama pokušava da otkrije kroz ljubav koja joj se dogodila u 75. godini.“ Ovim rečima je jedan od najstarijih čileanskih i svetskih dnevnika ugledni konzervativni „Merkurio“ otvorio svoj slavni kulturni dodatak „Umetnost i književnost“ od nedelje, 28. maja. Ovaj dnevnik, koji je star više od stotinu godina, sa porodicom Aljende našao se svojevremeno na suprotnoj strani. Otvoreno je podržavao vojni udar i diktaturu Augusta Pinočea, a i bio je na direktnom platnom spisku CIA. O tome se na Jutjubu može naći odličan dokumentarac „Merkurio laže“ (https://www.youtube.com/watch?v=OAPxV1TUgq0). Danas su to odlične dnevne novine sa jakom spoljnopolitičkom, kulturnom rubrikom i dobrim dodacima (Sabado, izlazi subotom). Svoju ulogu u vojnom udaru i diktaturi ovaj dnevnik nastoji da zaboravi i zaobiđe koliko god može, pa se s vremena na vreme elegantno posipa pepelom.

No, vratimo se gospođi Aljende. U svetsku književnu orbitu 1982. godine izbacio ju je roman „Kuća duhova“ prema kome je snimljen film sa DŽeremijem Ajronsom, Glen Klouz i Meril Strip. Tada je u Aljendeovoj književna kritika videla „ženskog Markesa“. Aljende je nastavila da piše i to dobro. Elitna književna kritika je od nje digla ruke budući da je, kako u jednoj od brojnih piše, „svoj veliki talenat komercijalizovala“. Izabel im je odgovorila „Dat mi je dar da pričam priče“. Činjenice koje smo citirali govore da je ono što piše doprlo do svih slojeva ljudi diljem planete. Na srpskom jeziku objavljeno je gotovo sve, osim nekoliko poslednjih naslova, a dobre prevode potpisuje Aleksandra Mačkić. Ono što ovu spisateljicu već decenijama izdvaja od mora drugih, koje takođe imaju velike tiraže, jeste neverovatna imaginacija kojom ispisuje priče svojih junakinja i junaka, kada je čitate u originalu, prepuštate se lepoti i španske rečenice, bogatom vokabularu koji plete poput niti ili ih slaže kao pazl.

Srećom, prevodi Aleksandre Mačkić su u velikoj meri uspeli da dočaraju lepotu originala.

Aljendeova je kao društveno angažovana autorka kroz svoje knjige progovorila o gubitku svog rođenog deteta, ropstvu, narkomaniji, ljubavi i seksu u poznijim godinama, nošenju sa starošću, sajber kriminalu. Fondacija koja nosi njeno ime posvećena je borbi protiv nasilja širom sveta. Ima neverovatno blizak odnos sa publikom. Na stotine hiljada ljudi je prati, šeruje, lajkuje, organizuju se književni kružoci gde se priča o njenim knjigama. Ako se objektivno posmatra rad ove autorke, onda se može reći da književna kritika jeste u pravu. Ogroman talenat i rad jeste komercijalizovan, ako redovno pratite ono što piše, uočićete ponavljanja i recikliranja. Ali, neće vam biti uskraćeno zadovoljstvo čitanja i inteligentnog prožimanja mašte i stvarnosti. Verovatno je to uspešan recept komercijale koja ne zaglupljuje.