Lili Marlen

Pred zlom se često okreće glava. O tom zabijanju glave u pesak naslušali smo se prethodnih decenija. Mnogi nam govore da se nismo dovoljno suočili sa prošlošću, da nismo svesni koliko je zla počinjeno u naše ime. Suočavanje sa strašnom prošlošću proces je koji je bolan, a onda se kao otpor najčešće javi odgovor tipa „nismo samo mi krivi, iste ako ne i gore stvari radili su oni drugi, ono što smo mi uradili samo je odgovor na njihove zločine“. I tako do beskraja jedni, drugi i treći se međusobno optužuju, o suočavanju i pomirenju u takvim okolnostima nema ni govora, naročito ne ako je reč o političkom pritisku i to sa strane.

Onda u novinama pročitate vest da je kuvar u jednom beogradskom restoranu dobio otkaz zato što se pobunio protiv toga da se nemačkim turistima svira pesma „Lili Marlen“. Neću da se upuštam u dobro poznatu istoriju ove pesme, niti njenu neospornu umetničku vrednost. Svoju verziju ove pesme imali su i saveznici, pevale su je velike umetnice, svako njeno izvođenje je intrigantno i zanimljivo. Ono što u ovom slučaju biva problematično jeste nedostatak senzibiliteta za činjenicu da neko zlo, što nemačka okupacija u Drugom svetskom ratu jeste, svako od nas na ovaj ili onaj način doživljava lično. Pesma „Lili Marlen“ veoma mi je simpatična i draga, ali nekom drugom zasigurno nije – ko zna kakva sećanja ili traume upravo iz tog rata vuče porodica dotičnog čoveka, koliko je njegovih predaka upravo u tom ratu stradalo. Čovek je, ni kriv ni dužan, dobio otkaz, a otvoreno pitam sebe i vas treba li udovoljavati svakom hiru dragih nam gostiju kako bi se zaradio koji evro više, a mi ostavili utisak dobrih domaćina. Probajte u državi Izrael javno da izvedete bilo koje delo Riharda Vagnera, to je, bez obzira na umetničku vrednost njegovog stvaralaštva, nemoguće. Uz taktove njegove muzike milioni Jevreja i svih ostalih pripadnika ‘degenerativnih’ naroda spaljivani su u gasnim komorama.

Na ovogodišnjoj Slobodnoj zoni prikazan je odličan dokumentarni film „Zaveštanje“ autora Ivana Jovića. On je, uz sjajnu montažu, u 90 minuta, bez arhivskih snimaka i bilo kakve ideologizacije, pustio ljude da pričaju o zlu koje su preživeli. Naime, reč je o starim ljudima, koji su za vreme Drugog svetskog rata imali tu nesreću da budu deca i da budu odvedeni u Jasenovac i ostale logore NDH. Užasi i strahote što su ih ti ljudi preživeli, o čemu i ne vole da pričaju, ne mogu se opisati niti prepričati. To je film koji se treba videti zato što vas najbrutalnije suočava sa suštinom zla koje se hrani zlom. Upravo ovakva ostvarenja nam pomažu da pokušamo da, ako je to uopšte moguće, razumemo zlo i nekako mu se, kako znamo i umemo, odupremo.