Rat sa Iranom zbližio zemlje Zaliva, ali do koje granice?

Nedavno je američki predsednik Donald Tramp predložio da brodovi koji prolaze kroz Ormuski moreuz plaćaju naknadu u visini od čak 20 odsto vrednosti robe koju prevoze. Međutim, pošto je javnost već navikla na česte promene njegovih stavova, Tramp je nakon razgovora sa zalivskim državama samo nekoliko sati kasnije odustao od te ideje.

Taj slučaj pokazuje koliko su pitanja bezbednosti i ekonomije u Persijskom zalivu tesno povezana sa Sjedinjenim Američkim Državama, ali i međusobno. Istovremeno se postavlja pitanje da li je međunarodnopravno osporavani rat SAD i Izraela protiv Irana doveo do većeg zbližavanja arapskih država.

Stručnjaci smatraju da jeste kada je reč o bezbednosti, ali znatno manje kada je reč o spoljnoj politici. Saradnja raste tamo gde zajedničke pretnje stvaraju zajedničke interese, ali o jedinstvenoj spoljnoj politici arapskih država Zaliva i dalje ne može biti govora.

Dve suprotne tendencije

Politikološkinja Hana Fos iz bejrutske kancelarije nemačke Fondacije Fridrih Ebert (FES) kaže da se trenutno mogu uočiti dve suprotne tendencije.

S jedne strane, mnoge arapske države suočavaju se s istim pretnjama iz Irana: mogućim raketnim i napadima dronovima na energetsku infrastrukturu, kao i eventualnim zatvaranjem Ormuskog moreuza, koji predstavlja ključni pomorski prolaz za uvoz i izvoz robe.

S druge strane, politička rivalstva među državama regiona nisu nestala.

Do sličnog zaključka došao je i Centar za strateške i međunarodne studije iz Vašingtona. Rat je prvi put direktno pogodio sve članice Saveta za saradnju zalivskih država (GCC), čime je ojačana svest o zajedničkim bezbednosnim interesima.

Saradnja je postala intenzivnija naročito u razmeni obaveštajnih podataka, koordinaciji vojnih aktivnosti i zaštiti pomorske plovidbe i trgovačkih ruta.

Sličnu ocenu iznosi i Paulina Rabe iz berlinskog istraživačkog centra Middle East Minds. Ona naglašava da države sarađuju prvenstveno u oblasti bezbednosti, posebno u protivvazdušnoj odbrani i usklađivanju spoljnopolitičkih stavova.

Ipak, među njima postoje značajne razlike. Oman i Katar oslanjaju se na posredovanje, dok Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati prema Iranu zauzimaju delimično znatno tvrđe pozicije.

Granice saradnje

Prema proceni Kongresne istraživačke službe (CRS), vodećeg analitičkog centra američkog Kongresa, upravo tu se nalazi granica saradnje. Iako praktična koordinacija raste, članice Saveta za saradnju zalivskih država i dalje imaju različite strategije prema Iranu.

„Ne postoji razrađena zajednička strategija“, kaže Rabe.

Saradnja se odvija uglavnom tamo gde postoje neposredni zajednički interesi, na primer u zaštiti pomorske plovidbe ili kritične infrastrukture.

„Zato ne bih govorila o novom arapskom jedinstvu“, kaže Hana Fos.

Rat je primorao države na povremenu saradnju, ali nije uklonio njihove različite interese. One se ne približavaju zato što dele iste političke ciljeve, već zato što imaju iste bezbednosne brige.

Shodno tome, i odnos prema Iranu ostaje izrazito pragmatičan.

„Gotovo sve arapske države i dalje su zainteresovane za pragmatičan odnos sa Iranom“, kaže Fos.

Posebno Oman i Katar raspolažu bliskim komunikacionim kanalima prema Teheranu i nastavljaju da igraju važnu posredničku ulogu.

Većina arapskih država i dalje želi da održava funkcionalne odnose sa Iranom i izbegne novu eskalaciju u regionu.

Odnos prema Izraelu

Sličnu strategiju slede i države izvan Saveta za saradnju zalivskih država, čije su članice Bahrein, Katar, Kuvajt, Oman, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati.

Prema mišljenju Pauline Rabe, Egipat po svaku cenu nastoji da spreči dalje širenje sukoba.

„Zajedno sa Jordanom, Kairo se pre svega zalaže za deeskalaciju i izbegava direktno provociranje Irana“, kaže ona.

S obzirom na ekonomsku krizu i značaj Sueckog kanala, Egipat teško može sebi da priušti dodatnu destabilizaciju regiona. Većina kontejnerskih brodova iz zemalja Persijskog zaliva najpre prolazi kroz Ormuski moreuz, a zatim preko Crvenog mora i Sueckog kanala nastavlja put ka Evropi.

I odnos prema Izraelu pokazuje granice jedinstvene arapske politike.

Od potpisivanja takozvanog Avramovog sporazuma između Ujedinjenih Arapskih Emirata i Izraela 2020. godine, saradnja dve zemlje bila je veoma bliska. Egipat i Jordan takođe imaju mirovne sporazume sa Izraelom.

Međutim, rat u Gazi značajno je otežao dalje približavanje.

„Javno distanciranje od Izraela postalo je izraženije. To, međutim, ne znači da je saradnja iza kulisa prestala“, kaže Rabe.

Emirati i dalje vode pragmatičnu politiku prema Izraelu, dok je Saudijska Arabija svoje ranije oprezno približavanje uglavnom zaustavila i stavila na čekanje.

Potraga za novim partnerima

Za zalivske države Sjedinjene Američke Države i dalje ostaju najvažniji bezbednosni partner. Ipak, sve više jača uverenje da se ubuduće moraju osloniti na širu mrežu savezništava.

„Zalivske države naučile su da više ne mogu da se oslanjaju isključivo na SAD. Zato proširuju odnose sa Kinom i Indijom, produbljuju regionalnu saradnju i istovremeno održavaju dijalog sa Iranom“, kaže Hana Fos.

„Cilj nije zamena za SAD, već proširenje sopstvenog spoljnopolitičkog manevarskog prostora.“ Dugoročno gledano, bezbednost se ne može prepustiti isključivo spoljnim silama.

Do sličnog zaključka dolazi i Bliskoistočni savet za globalna pitanja iz Dohe. Zbog toga bi Savet za saradnju zalivskih država trebalo da izgradi zajedničke sisteme ranog upozoravanja, protivvazdušne odbrane i obaveštajne saradnje, kao i da institucionalno produbi bezbednosnu koordinaciju.

„Pravi cilj takvog pristupa jeste kontrolisana ravnoteža“, kaže Fos i zaključuje:

„Ni vojno ojačan Iran, niti njegov potpuni slom nisu u interesu većine arapskih država. Snažniji Iran mogao bi da vrši veći pritisak na svoje susede, dok bi raspad države mogao da izazove nove izbegličke talase i dugoročnu nestabilnost regiona.“