Mario Vargas Ljosa

Prema mišljenju Švedske akademije, Ljosa je zavredeo ovo priznanje jer je u njegovim delima jasno iscrtana „kartografija struktura moći i oštre slike individualnog otpora, revolta i poraza“. Može se reći da je ova ocena iz obrazloženja Švedske akademije ne samo tačna nego i bukvalno prenesena na život ovog sedamdesetčetvorogodišnjaka. Možda Ljosinu „ličnu kartografiju“ najbolje opisuje Branko Anđić u predgovoru odličnog romana „Avanture nevaljale devojčice“ gde primećuje da „od rafiniranog jezičkog eksperimentatora koji menja nekoliko tačaka gledišta u jednoj jedinoj rečenici (Razgovor u katedrali) do ‘biografskih’ knjiga napisanih u novom milenijumu, Vargas Ljosa kao da je napravio pun krug postepenog prečišćavanja svog proznog izraza i povratka na tradicionalne forme devetnaestovekovnog romana; u istom razdoblju takođe je napravio pun ideološki krug, sleva nadesno – od buntovnog levičarskog studenta do konzervativnog neoliberala koji na kraju milenijuma prihvata apoteozu vladavine slobodnog tržišta. Mnogima se to nije dopalo, i protumačili su takvo pomeranje kao znak nedoslednosti autora. Moguće je, međutim, da je Vargas Ljosa uvek i jedino bio samo veran svom vremenu i kako se ono kretalo, od revolucionarnih šezdesetih prema ultrakonzervativnom kraju milenijuma, tako su se te promene odražavale i na njegovom delu.“ O tome najbolje piše sam Ljosa u „Rečniku zaljubljenika u Latinsku Ameriku“ koji je nedavno objavljen i kod nas.

Bilo kako bilo posle trideset knjiga: romana, drama i eseja, nagrade Servantes (1995), najvažnijeg priznanja za književnost na španskom jeziku, pa i nakon poraza na predsedničkim izborima 1993. kada uzima špansko državljanstvo, ovaj čovek rođen davne 1936. godine u Arekipi će pored miliona vernih čitalaca širom planete pridobiti i nove čitaoce koji zasigurno neće ostati ravnodušni nad onim što ima da kaže.