Ne ljuti se čoveče: Ko još mari za fer-plej?

Nas su starije sestre ili braća, roditelji, tetke, stričevi… zabavljali igrajući sa nama tablić. Ne samo da smo tako „ubijali“ vreme, već smo i učili matematiku. Učili su nas i da igramo šah da bismo razvijali „sive ćelije“. Pošto su nas retko kada puštali da ih pobedimo, morali smo da se pomučimo da bismo se radovali pobedi, igrali smo i ne ljuti se čoveče kako bismo shvatili da je za pobedu ponekad potrebna i sreća i, pre svega, da se ne treba ljutiti na rivala ako izgubiš. Ipak je to samo igra.

Kasnije, kada smo počeli da treniramo fudbal, košarku, rukomet… i da igramo utakmice nismo se ljutili ako izgubimo, čestitali bismo protivniku na pobedi. Bilo je sasvim normalno da se ukoliko neoprezno startuješ na protivnika izviniš mu se, prvi mu priskočiš u pomoć.

Mnogi stariji navijači Partizana i dan-danas krive Velibora Vasovića za poraz od Reala u finalu Kupa šampiona u Briselu 1966. godine iako, je postigao gol za vođstvo crno-belih. Nisu mu oprostili što nije faulirao Amansija i tako ga sprečio da postigne gol. Njegovo pravdanje da to nije u duhu igre i fer-pleja malo ko je prihvatio, ali nije bilo ni previše kritika, nije bilo nikakve novčane kazne, nije izgubio mesto timu. Takvih fer-plej poteza bilo je na pretek, danas su sve ređi i sve manje se cene.

Mnogima je, najverovatnije, promakao „slučaj Avramović“. Srpski reprezentativac je u dresu Dubaija na jednoj utakmici priznao sudijama, koje tu situaciju nisu najbolje videle, da je on poslednji bio u kontaktu sa loptom. Trener Golemc ga je izveo iz igre i dobro ga „izribao“.

Sport odavno nije igra već biznis i tu nema milosti, ne biraju se sredstva da se dođe do cilja, fer-pleju nema mesta, za njega više (skoro) niko ne mari.

Smem da se kladim „u sto marki“ da 80 odsto navijača Crvene zvezde ne zna ko je prošle sezone od Evrolige dobio priznanje za fer-plej igrača lige – to je Kodi Mekintajer. Pamte se samo najbolji strelci, najbolji skakači i asistenti. Nažalost, takav pristup sportu (važno je samo pobediti) uče decu, tako reći, već na prvom treningu i ne samo treneri već i roditelji. Nisu retke vesti o tuči klinaca i roditelja na nekoj utakmici pionira, kadeta.

Nikola Kalinić je, nesumnjivo, prošao taj „dril“, godinama igra pod tim pritiskom da „mora“ da pobedi. Ova sezona je za Crvenu zvezdu bila prilično turbulentna – od očajnog starta, do sjaja i najave za fajnal-for, nekoliko kola bili su u samom vrhu, natrag do očaja, eliminacije iz Evrolige.

Dođe i onda utakmica protiv „tamo nekog Zlatibora“ kog si u prvoj utakmici više nego ubedljivo pobedio“ i – gubiš. Njima sve polazi od ruke „da bace frižider i on bi prošao kroz obruč“. Ti sa druge strane ni zicer ne možeš da pogodiš. I – padne ti „mrak na oči“.

Iskreno, ne bih previše zamerio Kaliniću da je tučom koju je izazvao na terenu (dešavalo se to i boljim igračima, Jokić na primer) stavljena
tačka.

Međutim, Kalinić je i po završetku utakmice bio u centru pažnje (sukob sa navijačima). Takvo ponašanje reprezentativaca Srbije je nedopustivo. Kaliniću, ne ljuti se, ne tuci se. Izvini se, priznaj poraz, čestitaj protivniku, pobedićeš koliko sutra i ti.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.