Svatovi preči od reprezentacije

Ovih dana gledamo (čitamo) kako pojedini fudbaleri plaču što neće moći da igraju za reprezentaciju. Osman Hadžikić, treći golman reprezentacije Bosne i Hercegovine, povredio se na zagrevanju uoči utakmice sa Makedonijom i sa suzama u očima napustio stadion, svestan da neće biti član reprezentacije.

S druge strane, Veljko Paunović, selektor fudbalske reprezentacije Srbije, teškom mukom je našao fudbalere koji će igrati u dresu sa državnim grbom. Neki su povređeni, drugi uvređeni, treći umorni, četvrti pokušavaju da pronađu novi klub, a nekima je važnije da budu na svadbi.

Kad sam već kod Andreja Ilića, koji iza sebe ima solidnu sezonu u Union Berlinu (pet golova i devet asistencija), „dobro obavešteni krugovi“ tvrdili su da za njega neće biti mesta na konačnom spisku selektora jer je viđen na studentskim protestima. Ta (ne)proverena vest je, očigledno, stigla i do Paunovića, pa je osetio potrebu da na konferenciji za novinare kaže: „Ja ovde radim za fudbal, za reprezentaciju. Druge spekulacije me ne interesuju“.

Verujem Veljku, ali… Godinama nije živeo niti radio u Srbiji i još uvek nije svestan da se na fudbal, dakle i na reprezentaciju, i te kako reflektuju dešavanja u (duboko) podeljenom društvu. Njegov prethodnik, Dragan Stojković, takođe godinama nije živeo i radio u Srbiji i na početku svog mandata radio je kako se to radi u svetu. Sam je birao ne samo fudbalere i taktiku već je njegova bila poslednja i kada se odlučivalo gde će nacionalni tim biti domaćin.

Tako je bilo sve do polaska za Katar na Svetsko prvenstvo, kada je dozvolio da mu „pomognu“ u sastavljanju spiska reprezentativaca. To „pomaganje“ nastavljeno je i u narednim okupljanjima nacionalnog tima, tako da je učestvovanje Stojkovića i na mitinzima postalo „normalna stvar“. Na kraju je morao da pristane i na to da se odlučujuća utakmica u kvalifikacijama za predstojeće Svetsko prvenstvo protiv Albanije ne igra na „njegovoj“ Marakani, već na „njegovom“ stadionu u Leskovcu. Epilog je poznat.

Veljka Paunovića poznajem lično. Sa njegovim ocem, pokojnim Paćkom, svojevremeno sam se družio i znam koliko voli fudbal, koliko je posvećen poslu. Aleksandra Vučića ne poznajem lično, ali ga pamtim još od kada je bio ministar informisanja i kada je novčano kažnjavao medije (Danas je više puta žestoko novčano kažnjavan, zabranjeno nam je bilo štampanje u Srbiji…), tako da vrlo dobro znam na šta je sve spreman. Baš me interesuje šta će se dogoditi kada to i Veljko shvati.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.