CONTRA DOGMATICOS

Kad sam u sasvim kratkoj noti („Ateizam je moralno neutralan“) – odgovoru na reagovanje izvesnog Srđana Jovanovića Maldorana povodom mog teksta „Ukoliko se predsednik Tadić u crkvi krsti, morao bi i da se u džamiji klanja – jedan ateistički pogled na religioznost i sekularizam“ – pokazao da on svojom reakcijom ne dokazuje ništa drugo do dve sopstvene osobine: glupavost i lažljivost, nisam upotrebio uvredljive reči, nego sam tačno imenovao jednu uvredljivu radnju i jedan zapanjujuće rigidan, netolerantan, antidemokratski stav dotičnog magistra za ateizam (sic).

S. J. M. se upustio u polemiku, na samom početku uništivši njen predmet. Naime, moj krucijalni stav o ateizmu, „citirao“ je dijametralno suprotno njegovom značenju. Tim povodom je, u sledećem reagovanju, rekao jedino to da ja u njegovom oku vidim trn, dok u svom ne primećujem deblo, što će reći, njegova laž je samo zanemarljiva greščica, dok je nazivanje te laži njenim pravim imenom – „jeziva greška“!? Zatim je nizao vulgarne kvalifikative. To je beda intelekta.

Bestidnim/nesavesnim načinom oponiranja, S. J. M, u stvari, demonstrira kako funkcioniše dogmatska svest – iskazana stavom da „sa teolozima, teistima i njima sličnim nema se šta diskutovati. Nisu potrebni niti jednom jedinom društvu, a čine samo štetu…“ To je ono što nas ovde zapravo interesuje. Ne sam S. J. M, nego lažna svest dogmatskog ateizma, koja se ni po čemu ne razlikuje od lažne svesti verskog dogmatizma.

Prvo, ateistički dogmata ne mari za činjenice. On stvari ne uviđa, njemu se one priviđaju. Njegov dogmatizam je njegova dijagnoza.

Drugo, dogmatik ateizma sve što je kompleksno smatra konfuznim. On se prema stvarnosti ponaša onako kako to Muzil opisuje u „Čoveku bez svojstava“: „Šta će nam više Apolon Belvederski kad već pred sobom imamo nove oblike turbodinama ili oživeli mehanizam razvodnika parne mašine!“ Ateistički dogmatizam, bezumna je restrikcija ljudskog iskustva.

Treće, ateistički dogmatik gotovo uvek zaključuje po analogiji, a to je greška u zaključivanju. S. J. M. izjavljuje: „Voditi ‘dijalog’ sa teistom radi postizanja sekularne države… kako prokomentarisati uopšte? Da li bi trebalo možda sa nacistima da vodimo dijalog o postojanju demokratije i tolerancije? Možda je trebalo Jevrejima tridesetih i četrdesetih dati savet da sa Hitlerom malkice krenu ‘u dijalog’?“

U ovakvim analogijama ogleda se perfidija dogmatizma. Kakve veze ima pogromaški odnos Hitlera prema Jevrejima sa odnosom jednog teiste i ateiste u razumnoj diskusiji?! O jednoj principijelnoj razlici, zaključuje se ovde na osnovu razlike između dželata i žrtve!?

Četvrto, u mraku dogme (antiintelektualnog) ateizma, svi religiozni ljudi su crni – čine štetu, i s njima nema diskusije. Mutatis mutandis, Platon, Sveti Avgustin, Paskal, Volter, Gete, Gandi, Jaspers, Levinas, Gustavo Gutieres, Enrike Dusel… štetni su i s njima nema diskusije!?

Ateističkoj dogmi je nepojmljivo da i religiozni ljudi mogu biti antiklerikalni, dakle, pobornici sekularizma. U našem društvu, upravo su dva pravoslavna vernika, Mirko Đorđević i Pavle Rak, autori najuzornijih antiklerikalnih tekstova. Treba li, uz to, podsetiti da su Desimir Tošić i Mihajlo Mihajlov, te istinske demokrate koje su se zalagale za sekularno društvo – bili religiozni.

Peto, dogmatski ateista se, po pravilu, poziva na postulate evolucione psihologije i najčešće citira Ričarda Dokinsa, kako to čini i S. J. M, tvrdeći za sebe, ni manje ni više nego da je „u Srbiju uveo evolucionu psihologiju“.

Evoluciona psihologija je genocentrična. Ona presudnu ulogu u formiranju morala pripisuje urođenim osobinama (sic), negirajući pri tom značaj slobodne volje, delatnosti i mišljenja (u odnosu na hromozome i gene). EP predstavlja biologizovani narativ koji opravdava različite vidove socijalnog potčinjavanja. S. J. M. tvrdi da „je religiozni koncept greška u evolucionom razvoju kognitivnih shema ljudskog mozga“, ergo, ateista je na višoj lestvici evolucije od religioznog čoveka i, eo ipso, moralno superiorniji od njega. To ne samo da je wishful thinking, nego – šovinizam ateističkog dogmatizma.

Za Ričarda Dokinsa „gen je organizam“. Njegov stav o „dobrobiti gena“, stav je o genetskom moralu. Najzad, njegova teorija o „sebičnom genu“, perfidna je potpora agresiji neoliberalnog kapitalizma. Ateistički, evolucionistički fundamentalizam, jeste ideologija najrigidnije desnice. S. J. M. je samo aparatčik ove dogme.

Gustav Herling-Gruđinjski, u svom „Dnevniku pisanom noću“ (Službeni glasnik, 2010), kaže: „Autentična religioznost, kao i autentična sloboda, jeste neprestano isleđivanje, štaviše: neprestana sumnja žive duše. Sigurnost postoji samo u kažnjeničkim redovima, služinska i zavodljiva sigurnost mrtvih duša.“

Kao što postoji autentični ateizam, postoji i autentična religioznost. Dogmatici, jedne ili druge fele, ne mogu to da shvate.