… koja je imala sisteme logora za masovno ubijanje ljudi srpske, jevrejske i romske nacionalnosti, a zatim se predsednik Vučić, u nizu „sve učestalijih sastanaka državnog vrha sa predstavnicima Srba iz Crne Gore“, susreo sa Andrijom Mandićem, predsednikom Nove srpske demokratije, da razgovaraju „o položaju srpskog naroda u Crnoj Gori i načinima za njegovo unapređenje“. Prema ovakvom scenariju već se odigravala stvarnost.

Prvo krenu da kolaju iz usta crkvenih poglavara i akademika reči u žanru farse, poput onih o „ostacima zaklanog naroda“, o „najskupljoj srpskoj reči“, o „srpskim zemljama svuda tamo gde su srpski grobovi“, o „položaju Srba u Crnoj Gori kao u NDH“, reči o posvemašnjoj ugroženosti nacije izvan matice a na vlastitoj grudi, pa se zatim ta farsa premetne lako u tešku tragediju, kao što se u menjačnicama jedna moneta jednostavno pretvori u drugu. Da, sve te naše balkanske tragedije, sa elementima horora, iz devedesetih godina prošlog veka, počele su kao farse, sa elementima groteske.

Setimo se groteskne farse, gotovo sotije „Slučaja Martinović“, koju su proizveli književni fariseji u Ulici Francuskoj br. 7, a koja se pretvorila u horor aparthejda za albansko stanovništvo na Kosovu, da se završi tragedijom egzodusa Srba sa Kosova! Setimo se farse „balvanizacije“ Hrvatske, koja se pretalila u sramno granatiranje Zadra i Dubrovnika i rušenje Vukovara, a završila se kao tragedija egzodusa Srba iz Hrvatske! I šta sada čovek koji je sve to doživeo i preživeo da očekuje od ove farsične groteske patrijarhovih zluradih, paklenih reči o Crnoj Gori, osim naveštenje novog kruga balkanskog pakla i novu naslednu bruku zločina i novi egzodus Srba?

U ovom nacionalnom bankrotu ima proračuna, kao što u ludilu ludaka ima sistema. Kad god nacionalisti stanu da „unapređuju položaj srpskog naroda izvan matice Srbije“, stvari tog unapređenja, posle faze krvavog obračuna, pretvaraju se na kraju u totalno unazađenje tog famoznog „položaja srpskog naroda“, zapravo, u poništenje i napuštanje tog položaja, koji se inače zove mesto stalnog boravka, mesto življenja, druženja i rada, rađanja, ljubavi i umiranja… zavičaj, domovina.

Ako ovaj negativni društveni i istorijski proces pokažemo samo u početnoj i krajnjoj njegovoj fazi, od reči ka delu, sagledaćemo u jednoj slici šta znači odgovornost, odnosno neodgovornost, javno izgovorene reči – šta je to težina reči. Jer ovu sliku, na kojoj se početak vidi u svom kraju i kraj u svom početku, sliku koja pokazuje da iz reči izlaze dela, ne zamagljuje ona središnja faza krvavog razračunavanja, u kojoj ubice neminovno ubijaju i na jednoj i na drugoj strani, nevini ljudi i deca neminovno stradaju i na jednoj i na drugoj strani, lopovi kradu, patološki tipovi se iživljavaju, osetljivi lude od bola i s jedne i s druge strane… Dakle, reči važećih nacionalnih autoriteta o poboljšavanju nacionalnog položaja Srba izriču masovna ubistva i egzoduse, kao što se izriču smrtne presude.

Ovu semantičku formulu o nacionalizmu kao nužno nacionalnom bankrotiranju morali bismo uvesti u redovnu nastavu, ako mislimo da, pre nego što se kao nacionalna kultura ugasimo, iskočimo iz samoubilačke spirale zločina. U pregnantnom obliku, ona glasi: nacionalisti uništavaju naciju.

Ponoviću po ko zna koji put, tri su razloga iz kojih nacionalizam nužno razara naciju: 1) u nacionalizmu nema nacionalnog svojstva; 2) nacionalizam je nepoštovanje i mržnja prema sopstvenoj naciji; 3) nacionalizam je paranoja.

Još i ovo! Nacionalistička paranoja služi nacionalisti da zabašuri, i pred sobom i pred drugima, sebične razloge svog profiterstva, čija je moneta nacionalizam. Nacionalizam je, dakle, samo moneta elitnim nacionalistima za brzo sticanje statusa i poseda, a da bi ta moneta bila validna na tržištu, mase moraju ubijati i ginuti, raseljavati druge i iseljavati se.

Ilustrujmo to primerima naših ilustrissimusa s početka teksta! Činjenični sud jasno i razgovetno dokazuje da patrijarh SPC i predsednik Republike Srbije ne govore istinu kad govore vrednosno o egzistencijalnoj ugroženosti srpskog naroda u Crnoj Gori. Ali, zašto bi oni govorili istinu? Zašto bi govorili istinito kad ne poštuju onu instancu koju nazivaju „srpski narod“?

Srpska pravoslavna crkva ima goleme posede, proizvodi s tih poseda i te proizvode prodaje a ubira i zamašne prihode u vidu takozvanih donacija iz celog sveta, ali ne plaća porez svojoj domovini, da od tog poreza pomogne obrazovni, zdravstveni i socijalni sistem „srpskom narodu“. SPC je, dakle, izuzeta iz srpskog društva, ignoriše ga, a nameće mu se kao moralni sudija i zakonopravilo. Predsednik Vučić, pak, ne poštuje najviši zakonski akt „srpskog naroda“, Ustav Republike Srbije. Dugi niz godina, sve vreme svog premijerskog mandata, obavljao je i funkciju šefa svih službi bezbednosti, što je zakonom zabranjeno, a sada, evo, javno promoviše podelu Kosova, dakle, direktno radi protiv Ustava Republike koji jasno definiše dužnost Predsednika Republike. Kad čine štetno, kako mogu govoriti istinito?