Drugarica hobotnica i ostali 1

Sipe su nam, naime, pokazale da su spremne da odlažu zadovoljstvo, ukoliko pouzdano znaju da će potom uživati više.

Takvi testovi rade se sa decom u predškolskom uzrastu, da bi se pokazala njihova sposobnost ne samo za odlaganje manjeg zarad većeg uživanja, nego i za planiranje događaja.

Na primer, detetu se da slatkiš, ali i uslov: ukoliko ga ne jede petnaest minuta, onda će dobiti još jedan, pa će imati dva.

Deca se tu pokazuju kao vrlo strpljiva, a naučnici zaključuju da je to stoga što imaju moć projektovanja događaja u budućnosti.

Sad su i sipe pokazale da će se rado oglušiti o gambore i rakove, ukoliko znaju da će kasnije dobiti škampe za obed.

Sipe su čak, pokazao je eksperiment na Stenfordu, spremne da preskoče doručak od rakova, ako ih za večeru, zbog te svesne apstinencije, čekaju hrskavi škampi.

Jedno od neobično inteligentnih stvorenja na planeti jeste i sipina drugarica hobotnica.

Prošle jeseni svetlost je ugledao dokumentarni film „My Octopus Teacher“, jedna od najsadržajnijih i najpitoresknijih pokretnih slika u nekoliko poslednjih godina.

Ako nemate baš puno vremena da čekate da se to vama dogodi, onda gledajte ovaj film da biste odmah osetili da život ume da bude kao najlepši san.

Ali, nemojte se samo čuditi što su najlepši snovi uvek i melanholični.

Film o učiteljici hobotnici pokazuje divnu, tananu, emocionalnu vezu između hobotnice i čoveka, koja se razvija nekih godinu dana, sve do njene smrti, kad je položila jaja i završila svoju zemaljsku misiju.

Nema sumnje, reč je o odnosu dve osobe, možda bismo se morali usuditi da kažemo da je tu reč o dve ličnosti.

Ovde ću se rado prisetiti i nekih ranijih poznanika izuzetne inteligencije među našom sabraćom životinjama.

Pred smrt u trideset prvoj godini, na Univerzitetu Brandajs, afrički sivi papagaj po imenu Aleks, znao je ne samo da broji od jedan do sedam nego i da pojmi svaki od tih brojeva, uključujući i nulu.

Znao je Aleks i da razlikuje forme i boje, da, u razgovoru s drugovima naučnicima, izgovori i stotinak reči, kombinujući ih u proste rečenice.

Ukoliko bi mu, na primer, pokazali dva različita a istobojna predmeta i pitali ga šta je tu isto, Aleks bi rekao: „Boja“.

Ukoliko bi ga pitala šta je tu različito, njegov bi odgovor glasio: „Oblik“.

Umeo je ujutru da poruči šta bi najradije u podne da ruča i gde, u krugu istraživačkog centra, tog trenutka želi da se nađe.

Ukoliko bi njegove drugarice i drugovi papagaji pogrešno izgovorili neku englesku reč koja mu je dobro poznata, znao je Aleks strogo da ih opomene: „Govori jasno!“

Uvreženo ubeđenje da papagaji pamte isključivo zvuk reči bez ikakvog razumevanja njenog značenja, reprodukujući ga nesvesno, Aleks je, eto, raspršio u vetar kao predrasudu.

Njegovo je iskustvo još jedan od dokaza da su i životinje s mozgom ne većim od oraha, sposobne da uče i kreiraju.

Betsi, border koli, kako su potvrdili stručnjaci Instituta Maks Plank, znala je značenja trista pedeset reči i shvatala je smisao njihovih sintaksičkih veza.

Bonobo, patuljasta šimpanza iz Ajove, po imenu Kanzi, razumela je nekoliko hiljada izgovorenih reči, a koristila je 360 simbola, povezujući ih, pomoću kompjuterske tastature, u iskaze svojevrsnog slikovnog pisma.

Osim toga, Kanzi je umela da izrađuje iste one alatke koje je pravio i naš predak.

Delfini, pak, rado fantaziraju i izmišljaju grupne igre.

Delfini improvizuju.

Životinje, prema tome, nisu mašine, kako je tvrdio utemeljivač moderne filozofije Rene Dekart – „mašine bez duše“.

Stoga, ukoliko je, zahvaljujući svojoj moći apstrakcije, duša čoveka besmrtna – kako je tvrdio Dekart – onda su, u najmanju ruku, i duše delfina besmrtne.

A ako su duše delfina besmrtne, onda nema razloga da to ne budu i duše hobotnica i sipa, papagaja i pasa, vrana i majmuna…

Izjavom da i životinje imaju dušu, papa Franja je zadao najsnažniji udarac dogmi svih hrišćanskih crkava.

Tako je Franja, naime, objasnio jednom dečaku, kojeg je smrt njegovog druga psa, pogodila do dna duše, da se ne brine, jer će i njegov dobri pas u raj, s obzirom na to da i sam ima dušu.

„Životinje, nevine naše sestre i braća“, pevao je besmrtno Ejdrijan Mičel.

Pesnici su, dakle, i u ovoj stvari proroci.

Zanimljivo je, međutim, da su i uobičajeno monotoni paragrafi zakonika u stanju da zablistaju pesničkim sjajem kad ozakonjuju duševnost životinja.

U našem Zakonu o dobrobiti životinja, u članu 4, stavu 1, kao osnovno načelo zaštite ove dobrobiti, navodi se „načelo univerzalnosti bola, koje podrazumeva da životinje mogu da osete bol, patnju, stres, strah i paniku“.