Spavaća soba u vili Bećkovićevih na Dedinju.
Svetlost dolazi od lampe za čitanje i iz kupatila, kroz odškrinuta vrata. Na zidu su uramljene skice za pozorišne kostime, to su modeli ovenčani Sterijinim nagradama. Prozori – širom otvoreni. Zavesu pokreće letnji povetarac. Jedna grana prodire kroz prozor u sobu, na njoj visi zrela jabuka. To je prekjučerašnji rođendanski poklon supruga supruzi: presađeno veliko drvo jabuke, tako da mu jedna grana prodire kroz prozor u sobu do bračnog kreveta.
Pred jesenju beogradsku košavu, grana će biti posečena. Čuju se zrikavci; u daljini – ćuk. Dr Pavle Bećković, advokat i književnik, sedi u fotelji, odeven u opremu za tenis, i čita naglas s jednog lista papira. Vida Bećković, kostimografkinja, njegova supruga, izležava se na bračnom krevetu i puši cigaretu.
Pavle: Naslov: „Pismo stare dame“ (nakašlje se i zagleda se u ženu).
Vida: Slušam te, mili moj.
Pavle: Da nije bilo nacizma (otpije malo vode iz čaše)… oprosti, da nije bilo nacizma, ne bi bilo ni časova nemačkog jezika. Da me rat nije učinio udovicom, Vaš otac se nikada ne bi pojavio u mome životu, i ja nikada ne bih spoznala lepotu istinske ljubavi. U katakombama moje savesti tinja vera u večni život miliona onih koji su našoj ljubavi žrtvovani. (Duga pauza.)
Vida: Kratko i opasno.
Pavle: Misliš da je dovoljno?
Vida: To je to. Sasvim dovoljno. Samo okvir priče koja je ostavljena čitaocu da je domisli. Ceo jedan život. Božanstven kroj. To je, u stvari, stejtment priče.
Pavle: Misliš da to nije priča?
Vida: U izvesnom smislu, i nije (gasi cigaretu).
Pavle: Znači, ipak, nije.
Vida: Kažem, u izvesnom smislu samo. Manje je više, dragi moj.
Pavle: Dobra je da bude prva u zbirci?
Vida: Zar ona nije druga?
Pavle: Ne. Biće prva, a ona rečenica koja je najpre zamišljena kao prva priča, postaće moto cele zbirke, jer, ipak, ona ne zadovoljava minimum priče. Ova priča, „Pismo stare dame“, ima jasne okolnosti i tri ličnosti, i u tom smislu je, ipak, priča. A moto je opšti stav, koji važi za kompletnu zbirku.
Vida: Vidi se da si pravnik.
Pavle: „Fabularijum“ treba da bude knjiga pripovedaka poput članova nekog zakonika, na čijem početku taj moto stoji kao premisa: „Govorim o tragičnim stvarima koje se nisu dogodile a mogle su se dogoditi.“ To je kao prvi stav Ustava… Kad bih imao vremena da ove godine kupim kući na Krfu, pa da tamo provedem leto, pišući po ceo dan, a svako veče da plivam po jedno pola sata, knjiga bi bila gotova za mesec dana.
Vida: Možda tada ne bi pisao tako dobro, a Srbija bi, sasvim sigurno, izgubila svog najboljeg advokata. Idem pod tuš.
Pavle: Idem i ja, ako nemaš ništa protiv.
Vida: Šta je ovo? (Vida je primetila jedan paket pored ulaza u kupatilo.)
Pavle: Poklon za Zagorku.
Vida: Zašto?
Pavle: Znaš koliko se namučila s peglom u poslednje vreme.
Vida: Našoj si služavci, mili, kupio novu peglu?
Pavle: Da. Podseti me da joj je dam sutra pre doručka.
Vida: Kako si ti dobar, a kakva je?
Pavle: Pegla?
Vida: Da.
Pavle: Supersonični vasionski brod. Dovoljno je, kažu, da se samo jednom prevuče preko tkanine, samo jedan jedni put, bez pritiskanja, i sve ostaje neverovatno glatko, bez i jednog jedinog nabora. Trebalo bi da nabavite nekoliko ovakvih za vaše garderoberke u pozorištu.
Vida: Tako je dobra?
Pavle: S njom se tri puta brže pegla.
Vida: Zagorka će se baš obradovati.
Pavle: Hoćeš li da raspakujem, da je vidiš?
Vida: A kako ćeš posle da je upakuješ?
Pavle: Ne moram da je pakujem, daću joj je tako, raspakovanu.
Vida: Ne, bilo bi šteta! Nemoj ništa da joj kažeš dok sama ne raspakuje.
Pavle: Ona to zaslužuje.
Vida: I te kako. Imamo sreće s njom.
Pavle: I ona s nama.
Vida: Naravno, i ona s nama. (LJube se)
Pavle: Ipak, daj da ti je pokažem!
Vida: Ne budi toliko nestrpljiv!
Pavle: U pravu si, videćeš je sutra ujutru.
Vida: Gledaću i kad je Zagorka prvi put upotrebi, obećavam. Kosta je zvao danas.
Pavle: Danas?
Vida: Da, dok si ti bio na suđenju Vučiću. Kaže da je pokušavao i tebe da dobije.
Pavle: I šta još kaže naš umetnik?
Vida: Da će mu najnovije fotografije iz Sirije objaviti „Time“.
Pavle: Kad?
Vida: Ne znam, valjda sledeće nedelje. Kaže da je to nešto vanserijsko.
Pavle: Nisam nikad sumnjao u njegov talenat, taj dečko će daleko dogurati, ako ostane živ.
Vida: Kako možeš tako nešto da kažeš!
Pavle: Oprosti, mila, pod užasnim sam stresom zbog njega.
Vida: Stavljaš mi so na živu ranu.
Pavle: U pravu si, najvažnije je sačuvati dostojanstvo. Nosi li šlem i pancir, jesi li ga to pitala?
Vida: Naravno, i znak Crvenog krsta.
Pavle: Znam koliko je za jednog umetnika strašno da propusti priliku za životno delo, ali, Konstantin ne zna koliko to košta njegove roditelje.
Vida: Dušo, svi se moramo žrtvovati dok drugi pate.
Pavle: Niko ne zna šta je rat dok nema sina u njemu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
