Kartel za karantin (2) 1

Primenjena na debitantski film „Klip“, scenaristkinje i rediteljke Maje Miloš, koji je došao 2011, dve godine posle „Života i smrti porno bande“ i „Srpskog filma“, takođe prepun prizora neskriveno i detaljno prikazanih koitusa, masturbiranja, felacija, analnih i inih oblika seksualnih radnji i na negenitalnim punktovima, koje izvode srednjoškolci, ova bi starorimska sentenca valjalo da glasi ovako: svaki je gledalac posle projekcije filma „Klip“ tužan – čemu se može dodati i nastavak – a naročito žene, jer je ovo film iz ženskog ugla u ambijentu antifeminističkog, mizoginog pogleda na stvari.

Život srednjoškolske omladine, negde u predgrađu Beograda, kako je prikazan u ovom igranom filmu, a reference doista ima u stvarnosti, nameće nam jedno neprijatno, teskobno raspoloženje.

To kako ti mladi ljudi – više ne deca, ali još ne i odrasli – provode sopstveno vreme, šta misle i o čemu sanjaju, obrazac je jednog skučenog, ispraznog života koji se, budući da je bez dubine žudnje, mora obilno harčiti na jedne te iste (auto)destruktivne radnje.

Svako veče, uz turbo folk, a s naročitim pijetetom za numere Svetlane Cece Ražnatović, uz litre i litre alkohola i grame i grame opijata u prahu, devojke i mladići, u dobi od petnaest do osamnaest godina, očekuju da će se dobro „uraditi“.

U filmu ima tek dva-tri kadra u totalu, a najviše ih je u planu detalja, koji nam predočavaju, pre svega, mesta na telu koja mogu biti objekat seksualnog iživljavanja.

Premalo totala, previše detalja i krupnih planova, govori nam, inherentnom psiho-logikom filmskog jezika, da je pred nama svet koji ne može da se sagleda u široj slici, kao celina, već se sav iscrpljuje u partikularnosti.

Snimljeni kamericom s mobilnog telefona glavne junakinje, maloletne Jasne, subjektivni kadrovi koji uzimaju dobar deo filma, predstavljaju željenu projekciju koja, međutim, ne dopire dalje od prostog reprodukovanja tog samog nepoželjnog postojećeg.

Jasna snima skoro sve, ali, najviše ono što smatra svetlim trenucima svog postojanja i budućnosti – svoje masturbacije i felacija. Ovo je svet u kojem nema zavođenja. Kad Jasna kaže Đoletu da ga toliko voli da bi za njega učinila sve, on će je napustiti rekavši da bi „onda bar mogla da nauči da ga puši kako treba“.

Maja Miloš je uspela da nam veristički dočara taj svet bez zavođenja i čari, svet reprodukcije i smušenih osećanja, svet nasilja i žudnje za dominacijom – usahnuo svet mladih bića punih snage. No, godinu dana pre „Klipa“, takođe debitantski, film „Tilva Roš“; scenariste, reditelja i montažera Nikole Ležaića, doneo je nezapamćeno osveženje i, sasvim originalno, novu osećajnost ne samo u srpsku i jugoslovensku nego, možda, i evropsku kinematografiju.

Izvori ovog igranog filma nađeni su u dokumentarnoj filmskoj građi koja je po sebi ludička i socijalno buntovna, a njegovi karakteri – akteri su u sopstvenim životnim ulogama.

Dakle, u odnosu na „Klip“, perspektiva je potpuno izokrenuta. Delimična autodestruktivnost ličnosti, ovde predstavlja vidove mladalačkog iskušavanja slobode u jednom devastiranom društvu. Mladi su tu pod pritiskom egzistencijalne restrikcije, a nisu žrtve direktnog nasilja, o čemu je u našim dosadašnjim filmovima koji su se bavili socijalnom tematikom uvek bilo reči.

Ležaićev film nije mučan, nego vedar, jer predstavlja adolescente koji misle svojom glavom i slobodne od prinude potrošačkog mentaliteta.

Posle filma Olega Novkovića „Beli, beli svet“, prema scenariju Milene Marković (da pomenemo i jedno delo izvan ovog kartela ubedljivo najboljih), „Tilva Roš“ je drugi film čija se radnja odigrava u rudarskom Boru.

Međutim, dok Novkovićev film ono realno destiluje u simboličko, u Ležaićevom sve ostaje u presnom vidu, u ravni realnog. Umesto metafore, on nam predočava iskustvo samo – ovde i sada.

Njegovo delo na najbolji način potvrđuje da je, kako kaže Žil Delez, znak drugorazredan u odnosu na život.

Nastavši na osnovi autobiografskog amaterskog filma koji su snimila dva borska tinejdžera, članovi skejt-tima „Kolos“ – jednočasovnog digitalnog zapisa koji ih, u nizu jackass klipova, prikazuje dok jedan drugog kaišem ili prutom šibaju po leđima, dok se golišavi valjaju po koprivištu, dok skaču s opasne visine na beton, dok su na krovu automobila u furioznoj vožnji, dok iglama probijaju obraze ili noseve, dok udaraju po kofi u kojoj je glava drugog… – i uključivši ih u svoj film kao arhivski materijal, Ležaić rekonstruiše hroniku jedne mladosti.

Ozleđivanje i samoranjavanje, tetoviranje, pirsing i drugi oblici rizičnog ponašanja ovih junaka, jesu ispoljavanje agresivnosti, ali, pred nama nisu huligani, nego misleći, emocionalni i nadasve interesantni mladi ljudi koji, u sredini gde su urušeni svi reperi o tome kakva treba da bude jedna dostojanstvena ličnost, pokušavaju da izgrade sopstvene identitete kao dostojanstveni pretendenti na ličnost, koju inače ne mogu uočiti u svojoj okolini.

Ono što oni čine (na) svojim telima, simptom je njihovog odnosa sa sredinom, njihove borbe s društvenom prazninom.

Njihovi autoportreti nisu njihova lica, nego sličice rana i tetovaža, koje registruju fotoaparatima na mobilnim telefonima, dakle, ne ono što su nasledili, nego ono što su sami sebi učinili, i to ne bez hrabrosti i samopožrtvovanja. Oni preuređuju sopstvena tela kao što bi trebalo preurediti svet koji zatiču. Za sada ga ne menjaju, ali ga jetko preziru.