Klasni ormar 1

Poniženje nedužnosti, koje iskusi svaki gej, istinita je provera vladajućeg znanja. Ako nevinost mora da se stidi u društvu, onda je znanje kojem ono podučava – jedno podvodačko, kolaboracionističko, izdajničko znanje.

O načinima na koje se jedna homoseksualna osoba inferiorizuje, o naslagama homofobije u naukama i filozofiji, o njenom cementu čak i u Lakanovoj psihoanalitičkoj teoriji, o svom tom „diskurzivnom nasilju“ s kojim se, kao gej, neprestano suočava u društvenoj svojoj sudbini i karijeri, pisao je Eribon u knjigama „Razmišljanja o gej pitanju“ 1999. i „Moral manjinskog“ 2001. godine.

No, biće potrebna još jedna decenija od tada, da, 2009, Eribon objavi autobiografsku knjigu „Povratak u Rems“ (prevod Milene Ostojić, Didier Eribon, „Povratak u Reims“, Multimedijalni institut i Sandorf, Zagreb, 2019), knjigu za koju možemo reći da je životno delo evropske filozofije na početku milenijuma.

Rems je grad u kojem je Eribon 1953. ugledao sveta, a knjiga „Povratak u Rems“, mesto njegovog rođenja 2009. U njoj on prvi put progovora o svom klasnom sramu i osećanju manje vrednosti zbog svog radničkog porekla, o klasnom žigu koji mu je utisnut kao društvena kazna, izrečena pri rođenju u siromaštvu, da peče sve dok se taj nametnuti stid ne pretvori u ponos (što se gotovo nikad ne dogodi), i, na kraju, ali ne na poslednjem mestu, o permanentnom klasnom ratu kojeg potčinjena klasa više nije svesna.

Dakle, tek u pedeset šestoj godini života, ovaj će se filozof, učenik Fukoa i Burdijea, usuditi da izađe iz „klasnog ormara“, u kojem danas bivakuje čitava zapadna, dakle, svetska filozofija.

„Zašto ja, koji sam toliko pisao o mehanizmima dominacije, nikada nisam pisao o klasnoj dominaciji?“ Na svoje pitanje, Eribon odgovara: „Bilo mi je lakše pisati o seksualnom nego o klasnom sramu.“ Zašto? Zato što tema klasne dominacije i potčinjavanja „nema skoro nikakvu potporu u kategorijama javnog diskursa“.

S Didijeom Eribonom otkrivamo da je na početku trećeg milenijuma klasno pitanje pravo metafizičko pitanje.

Živimo u zaboravu klasnog pitanja, u zaboravu bića potčinjene klase, koja više nema ni svoje inferiorno ime na koje bi se odazvala. Nju, u najmanju ruku, čini devet desetina čovečanstva.

Dakle, devet desetina čovečanstva boravi s onu stranu čovečanstva i znanja o njemu.

To je jedan sasvim drugi univerzum, zanemaren, utajen pored ovog koji se nameće kao jedini i jedinstven, i koji proizvodi znanje, informacije, predstave i slike o sebi, kao znanje, informacije, predstave i slike o svemu.

Društveno prihvatljivo, akademski utilitarno, medijski plauzibilno, Eribon je – doduše, na kraju dvadesetog veka – mogao da piše o seksualnoj dominaciji, ali ne i o klasnoj dominaciji. Zašto?

Zato što je pitanje seksualne dominacije i potčinjenosti, manjinsko pitanje, pitanje ugrožene manjine, a pitanje klasne dominacije – pitanje ugrožene, svladane a nadmoćne većine.

Svest ugrožene manjine o vlastitom inferiorizovanju i njen zahtev za društvenom promenom, ne može da ugrozi dominanti diskurs. Ta promena se u njega utapa, kao vid njegove demokratizacije, ne ugrožavajući mu vladajući status i poredak koji reprodukuje.

Ali, otvaranje klasnog pitanja, svest ugrožene klase o toj ugroženosti i njen zahtev za promenom društvenih okolnosti koje tu potčinjenost uslovljavaju i znanja koje to podrazumeva, znači ne samo epistemološki rez, nego, pre njega, korenitu promenu društva – razvlašćenje vladajuće klase, koja je manjina čovečanstva, a nametnula je sebe kao samo čovečanstvo.

Da bismo ovo sebi slikovito predočili, razmislimo samo o tome s kakvom drastičnom razlikom u pijetetu mediji izveštavaju o broju ubijenih pripadnika vladajuće klase i broju ubijenih pripadnika potčinjene klase, ako o ovim drugima uopšte išta i govore, jer zašto bi trošili reči na ono što je ništa u kulturi.

Klasni rasizam određuje vladajuće znanje. „Rat se vodi protiv društveno potlačenih, a škola je jedno od poprišta borbe“, piše Eribon.

Društvena nejednakost, veli on, to je eufemizam, jer je, u stvari, reč o „golom nasilju izrabljivanja“.

Najveći uspeh vladajućeg diskursa jeste u tome što radnička klasa više nije svesna sebe ni svog imena.

Ona više nema svoje organizacije, svoje partije, svoje svečanosti, svoje razonode i igre, svoje rituale, znamenja, svoju kulturu i zabavu. Ona više i ne zna za mogućnost takve svoje prakse. Ona više ne zna ni za reči koje bi tu praksu ocrtale.

„Ljevičarske su stranke i njihovi stranački i državni intelektualci počeli misliti i govoriti jezikom onih na vlasti, a ne više jezikom podčinjenih, izražavati se u ime vlastodržaca (i zajedno s njima), a ne više u ime onih kojima se vlada (i zajedno s njima); svijet, dakle, promatraju iz točke gledišta vladajućih, prezrivo.“

Kako izmeniti nepravedan svet, ako ga objašnjavamo pojmovima i frazama koji tu nepravdu omogućavaju?