Nedžad Fejzić (1956 - 2020) 1

U ponedeljak, dan pre smrti, osećao je, mislio, možda kovao planove. To je zajednička sudbina svih ljudi, da im smrt uvek dođe kao otimač.

Ali za svakim čovekom ostaje nešto što ga izdvaja iz zajedničke sudbine, iako za zajedničku sudbinu. Šta je to što je Nedžada Fejzića izdvajalo među drugima?

Bio je svojevremeno direktor zeničke gimnazije, bio je direktor zeničke biblioteke, bio je direktor zeničkog pozorišta. Na svakoj od ovih društvenih pozicija bio je slobod(n)omisleći čovek, jednako onako kao što je slobodu mislio i činio i kad nije bio na tim pozicijama.

Dakle, bez obzira koju je društvenu funkciju obavljao, odgovarao je javno isključivo pred svojom plemenitom savešću i svojom disciplinovanom stručnošću. Danas je to gotovo nezamislivo. Na ovakvim dužnostima, sa svega dva ili tri izuzetka u jugoslovenskim okvirima, uglavnom su poslušnici vlasti. Pitam se, znaju li Zeničani kakvo uporište slobode njihovog grada je ostalo sada prazno?

Ko bi to breme umeo u Zenici sad da nosi, i to onako lagano, ne opterećujući druge, nego im samo olakšavajući, kako je to umela ličnost Nedžada Fejzića, koji je bio jedini njen glavni i odgovorni urednik?

Radeći potkraj 2015, u Bosanskom narodnom pozorištu Zenica, sa rediteljkom Tanjom Miletić Oručević na njenoj autorskoj predstavi „Sveto S ili Kako je ‘arhivirana’ predstava Sveti Sava“, Fejzić je, između ostalog, napisao programski tekst pod naslovom „Hladna lomača za Svetog Savu“. Iz njega čitamo:

„Kada su zadnje večeri mjeseca maja 1990. godine članovi Srpske svetosavske stranke i Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja – neki, vjerovatno, po prvi put – kročili u beogradsko Jugoslovensko dramsko pozorište, u ‘hram kulture’ – kako se već dva stoljeća na Zapadu metonimijski određuje prostor za ‘obogotvorenja’ pozorišnog čina u nametnutom metafizičkom i teološkom (tačnije i preciznije: pseudoreligijskom, pseudoliturgijskom, pseudoteološkom) kulturno-povijesnom zadatku teatra – i u svojoj herostratskoj neobuzdanosti brutalno prekinuli izvođenje predstave ‘Sveti Sava’ zeničkog Narodnog pozorišta, oni su, zapravo, ne pominjući temperaturu od 475 Farenhajta, tražili i ‘dobili’ hladnu lomaču, semantičku tišinu za tekst Siniše Kovačevića i predstavu u režiji Vladimira Milčina o najznačajnijem srpskom svetitelju, čije je mošti dao spaliti Sinan-paša na Vračaru 1574. godine.“

Kakav briljantan uvid u rabotu nacionalista! Oni, u stvari, uništavaju nacionalnu kulturu, jer ni nje, jadne, nema bez kritičkog odnosa prema sebi: to joj je, naime, jedini osnov. Već u naslovu, Fejzić je to obelodanio i žigosao. Posle vatre zavojevača koja ih je sažegla, srpski nacionalisti spremili su hladnu lomaču za te iščezle mošti svog svetitelja. Oni su ti koji ih iznova spaljuju.

Gotovo dvadeset godina pre nego što je, u decembru 2015, objavio tekst „Hladna lomača za Svetog Savu“, publikovao je Nedžad Fejzić u zeničkom časopisu Hijatus (br. 6, septembar/rujan 1996), znameniti, antologijski tekst „Hronika najavljene smrti“, u kojem i danas drži čas anatomije o filosofiji palanke u svojoj sredini.

Uhvatio se Fejzić prvi i do kraja, i odmah, u koštac sa nacionalističko-bošnjačkim ekskomuniciranjem Ive Andrića iz pravoslavnomuslimaskog korpusa bosanske književnosti. Učinio je to ne samo hrabro, kad je o tome tamo konjunkturno bilo ćutati i šutjeti, nego i maestralno, velim, do dna.

Bio je to prvi, pravi estetičko-etički obračun sa nacionalističkim idejama obelodanjenim u tad tek štampanoj, posthumnoj knjizi Muhsina Rizvića, „Bosanski Muslimani u Andrićevu svijetu“ (Ljiljan, Sarajevo, 1996).

„Zaključujući na osnovu medijskog publiciteta i imena koja su učestvovala u promociji ove knjige, može se gotovo sa apodiktičnom sigurnošću ustvrditi da za oficijelnu bošnjačku nacional-kulturnu javnost Ivo Andrić i njegovo djelo praktički više ne postoje. Ne znam zasigurno da li su i namjere rahmetli M. Rizvića bile ne samo da konačno ‘ozvaniči’ da je poodavno Andrić na indexu librorum prohibitorum ‘tvrde’ bošnjačko nacionalne struje, nego i da pisca ‘Mosta na Žepi’ kulturnjačkom ‘fetvom’ definitivno ukloni iz ideološki provjerene i pravovjerne recepcije bošnjačko-muslimanskog čitaoca“, pisao je i piše Fejzić.

Zapazimo samo originalnu kontekstualizaciju leksike njegove kritike i urezaće nam se u pamćenje u čemu se zapravo ogleda nacionalizam i kuda vodi svoje vernike: „nacional-kultura“, „fetva“!

Analizirao je u tom tekstu Fejzić detaljno osnovni stav Rizvićevog književnohistorijskog preduzeća, koji se zasniva na tome da je Andrić svoj opus sazdao iz „anti-islamskog sindroma kosovskog mita i svog katoličkog svijeta“, a pre svega kako bi zataškavao svoj „kompleks renegatstva“.

Fejzić to, jasno i jednostavno, ovako raskrinkava: „Gledano kroz optiku estetskog vrednovanja ovo, očigledno, predstavlja nasilje nad književnim tekstom, pošto Rizvić konstrukcijsku osnovu teksta i njegove razloge traži izvan njega samog.“

Nedžad Fejzić bio je divan, svoj čovek, lucidan, obrazovan, lepo vaspitan bez imalo usiljenosti, nežan drug. Znam to, bili smo drugovi.