To što se sam termin ‘vlaška manjina’ ne pominje u programu pomenute političke stranke „vlaške manjine“, i što u njenim dokumentima i na sajtu nema nijedne vlaške reči, znači samo to da, rečeno jezikom jedne druge ovdašnje manjine, ono što nije nazočno jeste prisutno. Dakle, u temelju političke prakse NOPO i političke teorije NSPM, vlaška manjina je neočigledno prisutna. Jednom rečju, ona je transcendentna, a briga za nju, prožeta čežnjom zbog te ontološke razdruženosti – transcendentalna.

Kad, u tekstu „Da li će Vukadinovićeva bruka postati javna“ (E-novine, Peščanik), nalazi da je NOPO sad registrovan kao stranka nacionalne manjine – pošto je ranije, dok nije deklarativno predstavljao vlašku ili neku drugu etničku manjinu, izbrisan iz registra – najpre da bi bilo izbegnuto plaćanje 2.600.000 dinara, obavezno za sve stranke, osim za one koje predstavljaju manjine, zatim, i da bi njeni predstavnici lakše postali narodni poslanici, jer stranka nacionalne manjine ne mora da pređe cenzus od 5%, uvažena Vesna Rakić Vodinelić upravo prenebregava ovu obavezujuću kategoriju vlaške manjine kao transcendentne manjine.

Sam Đorđe Vukadinović, bolje nego iko drugi, objasnio je da je iz nekalkulantskih razloga pristupio ovoj stranci, jer bi, da je kalkulantski pristupio nekoj drugoj, poznatoj i velikoj, svakako lakše ušao u parlament. Naravno, nalazeći se na prvom mestu liste jedne stranke nacionalne manjine – „Želite li da postanete poslanik?“, pitanje je upućeno posetiocu sajta ove stranke, s objašnjenjem da „po zakonu, za NOPO važi prirodni prag (0,4%, a ne 5%), što je oko 16.000 glasača – teže je postati narodni poslanik, negoli (recimo, poput Srđana Dragojevića na listi SPS-a) nalazeći se na počasnom 55. mestu neke drukčije stranke.

U radio i televizijskoj emisiji „Hoću da znam“, Vukadinović je objasnio i na koji bi se način, ukoliko bi postao poslanik u Narodnoj skupštini, borio za prava vlaške, i ne samo vlaške nacionalne manjine. To bi bila zaštita od famoznog spoljašnjeg neprijatelja i njegove agresije, od pretnji većinskih nacija iz drugih država da asimiluju manjine u našoj državi. Na primer, od asimilacionih pretenzija Rumuna iz Rumunije prema Vlasima iz Srbije ili Hrvata iz Hrvatske prema Bunjevcima. Logika transcendentalne brige za nacionalne manjine, ovde je dosledna.

Na kraju, ali ne i na poslednjem mestu, treba reći da je NOPO, prihvativši nacrt „Inicijative za spas Srbije“, koji, u dvadeset tačaka, zahteva NSPM, prihvatio, najzad, i sopstvenu političku platformu. Malo pre no što će doći do ovog epohalnog ujedinjenja oko brige za vlašku nacionalnu manjinu, Vukadinović je o pomenutom načertaniju rekao da bi moglo biti „inicijalni papir za nastup neke ‘srpske liste’ ili ‘patriotskog bloka’ na narednim izborima“. I, eto, pojavio se patriotski blok sa srpskom listom, u vidu političke stranke vlaške manjine, i prihvatio listom dvadeset tačaka načertanija kao svoje vjeruju. NOPO je NSPM, NSPM je NOPO, vlaška manjina ih ujedinjuje u svom odsustvu.

Inicijativom za spas Srbije, NSPM/NOPO, između ostalog, zahteva „unošenje u kazneni zakon odredbi protiv propagiranja secesionizma, rasparčavanja, izdaje ili okupacije zemlje, kao i vređanja dostojanstva zemlje i nacionalne časti“, te „oduzimanje nacionalne frekvencije emiterima i novčano kažnjavanje medija za gore navedene vrste prestupa“. Vređanje dostojanstva zemlje i nacionalne časti, transcendentna je stvar kojom se, na dugogodišnje izdržavanje kazne, mogu poslati hiljade onih koji imanento brinu za prava nacionalnih manjina i za dostojanstvo države.

Zahteva se i „ukidanje obaveznih, besmislenih i ponižavajućih ‘ženskih kvota’ u svim telima i institucijama, ili, pak, uvođenje sličnih obaveznih kvota i za druge kategorije“, „poništavanje neustavnih i ‘državolikih’ (grb, zastava, ‘glavni grad’) odredbi Statuta AP Vojvodine“, „obavezno korišćenje ćirilice kao ustavom propisanog pisma u svim oblicima javne komunikacije (osim za nacionalne manjine)“?

Ovakvi zahtevi ne samo što striktno štite prava nacionalnih manjina i ostalih građana Srbije, nego ih štite u najstriktnijem maniru politike Slobodana Miloševića.