Proleterska revija 1

Pogled na odeću ovih žena i muškaraca nedvosmisleno ukazuje na to da su oni nekad pripadali srednjoj klasi – klasi koje više nema, a bez koje nema ni politički stabilnog i pravno sigurnog društva.

Od pripadnika nekadašnje srednje klase realnog socijalizma nastala je u tranziciji klasa novih proletera za realni kapitalizam.

Nova obrazovna elita, međutim, spržila je, u tranziciji, i samo sećanje naglo proletarizovanih ljudi na sredstva za njihovu borbu.

Radeći na istraživanju za jednu pozorišnu predstavu o ovoj temi, upoznao sam te i takve ljude izbliza. Ovo su njihove sudbine i njihova realna imena, njihovim rečima:

Stanomir se kao kvalifikovani radnik u Mašinskoj industriji Niš, uz pomoć „Titovog fonda“, školovao. Završio je Mašinski fakultet i postao rukovodilac. Dvadeset godina Mašinska industrija Niš izvozila je u SSSR delove za velike mašine i alate: kranove, valjke… Pogon kojim je Stanomir rukovodio zapošljavao je 200 radnika. Godine 1991. raspao se SSSR. Stanomir pokušava da nađe nove kupce, međutim, niko ne može da plati: sveopšta je nesolventnost, računi su blokirani… Na kraju, stečaj. Stanomiru danas, kao i onog dana kada je ostao bez posla, nedostaju dve godine staža da bi dobio penziju. NJegova deca su, zbog nemaštine, morala da prekinu studije: ćerka na četvrtoj godini filozofije, sin na sredini studija na Prirodno-matematičkom fakultetu. Svako jutro, Stanomir, sedeći na ogradi parka kod Vukovog spomenika, čeka da ga neko pozove da obavi neki fizički posao za dnevnicu do 1000 dinara. Isplata je često neizvesna. Kada ga u najam uzmu građevinske firme koje poslove dobijaju od države ili lokalnih samouprava, zadovoljan je ako dobije i pola dnevnice.

Slavica je Beograđanka. Sa devetnaest godina zaposlila se u Institutu za elektroniku „Mihailo Pupin“, u Zvezdarskoj šumi. Moćna državna firma, dobro plaćen posao. Godine 2001, tokom epidemije koksaki virusa, Slavica oboljeva i odlazi na bolovanje. Ubrzo, telefonira joj kolega s posla. On joj je prijatelj. Pita je za zdravlje i kaže joj usput da obavezno svrati u preduzeće zbog nekih formalnosti. Slavica odlazi u preduzeće. Tamo joj uručuju radnu knjižicu sa socijalnim programom za 17 godina radnog odnosa. Danas, Slavica radi na pijaci, na tezgi, prodaje svoje pokućstvo i odeću. Ostala je bez vlasništva nad stanom.

Boban je muzičar, svira gitaru i buzuki. Radio je i kao studijski muzičar i po kafanama. Imao je i koncertne turneje sa Tozovcem, Šabanom Šaulićem, Halidom Bešlićem, Halidom Muslimovićem i drugim pevačima. Proputovao je sveta, od Australije do Amerike. Nije bio jedino u Kini i u Africi. Zvali su ga Hendriks, svirao je sve od roka do narodnjaka. E, onda su došle devedesete, kompjuteri umesto ljudi u studiju, stara narodna muzika izumire, njeno mesto uzima turbo-folk, kafane nestaju, producentska mafija uzima sve pod svoje… On odlazi u Beč. Tamo pokušava da nađe posao kao muzičar, ali ne vredi. Onda, jedno vreme postavlja laminat sa jednim Indijancem, pravim Indijancem iz Kanade. Neko vreme radi tako, bez dozvole, ali kako ne može da nabavi papire, mora da se vrati u Beograd. Na pijaci prodaje polovnu garderobu i stare stvari.

Olga je diplomirala matematiku. Od 1980. do 1991. radi kao inženjer marketinga u čuvenoj izdavačkoj kući. Oboljeva ozbiljno od bolesti kičme i odlazi u invalidsku penziju. Od te penzije, prve dve godine živi pristojno. Ali 1993. godine, u inflaciji, penzija spada na nivo bedne socijalne pomoći. Dobija rak dojki. Odstranjuju joj ih. NJen muž ostaje bez posla, odaje se alkoholu. Olga trpi njegovo nasilje. Sklonište nalazi u jednoj sigurnoj kući za žene. Nosi tužno odelo na licu, kaže. Neko joj je ukrao godine, kaže. Danas živi u jednoj garaži i, kad prođe podne – jer su tada slobodne tezge na Bajlonijevoj pijaci besplatne – proda poneku stvar iz svoje skromne imovine. Kad sam je prvi put sreo, prodavala je neraspakovani mobilni telefon, koji je kupila po specijalnom popustu za penzionere.

Dok se u Crnoj Gori i Srbiji dve prebogate elite trvu oko divovskog poseda koji po Bogu i Ustavu ne bi mogao da pripada nijednoj, mislim na ove ljude u kratkoj državi od Vukovog spomenika do Bajlonijeve pijace, a na pamet mi, po logici njihovog životnog poraza, padaju tužni krasni stihovi iz „Lamenta nad Beogradom“, u kojima je poslednji akord ipak sačuvan za nadu pobune:

„Pariz, naši mrtvi drugovi, trešnje u Kini,/ priviđaju nam se još, dok ovde ćutimo, bdimo i mremo,/ i ležimo, hladni, kao na pepelu klada./ Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde/ nego neka čudovišta, polipi, delfini,/ što se tumbaju preko nas i plove, i jezde,/ i urliču: ‘Prah, pepeo, smrt je to.’/ Ti sjaš i sad, sini, sevni, zagrmi, kao iz vedra neba grom!“