Javno raskrinkan kao diler ideološkog opijuma, Slobodan Antonić pokušava da se od odgovornosti za sopstvene reči, oslobodi pružajući dokaze za neuračunljivost. U toj neuračunljivosti, međutim, ima nedoslednosti koja je razotkriva kao lošu glumu.
Reagovanjem na moj tekst, „S. Antonić, diler ideološkog opijuma“ (Danas, 16. mart), napisom „Logika totalitarnog uma“ (Danas, 19. mart), S. Antonić, subjekt svog iskaza, ovog puta, na cedilu ostavlja šmirajući. To je poslednji stadijum onog nauka koji je usvojio kao aparatčik nekadašnje Partije, čiju je ideologiju zamenio ruralnijom – ideologijom nacionalizma. Doduše, isti je to duh totalitarnog zaumlja.
Bez i jednog jedinog dokaza, optuživši na monstruozan način E-novine da su „vaskrsle ‘promičbene satnije’ NDH, iz devetsto-i-četrdesetih“, te da predstavljaju „proustaški beogradski lobi“, S. Antonić se još jednom iskazao u ulozi dilera ideološkog opijuma. Način na koji on diluje i prikriva tragove svog unosnog posla, objasnio sam u pomenutom tekstu, pri tom ni jedan jedini put ovog dilera ne nazvavši fašistom i sado-mazohistom. Međutim, u svom reagovanju, S. Antonić piše da sam ga optužio za sledeću potajnu želju: „Ti si fašista, a to što se ponašaš kao pristojan čovek samo je tvoja maska, mene nećeš prevariti, znam ja ko si ti i šta potajno želiš. A to što ti ne smeš da kažeš ili da uradiš, ja ću svima da objavim, jer ja znam šta ti želiš: želiš kožne pantalone, kožnu jaknu i kožni bič, želiš gole žene na kolenima sa lancem oko vrata, i želiš da ti se svi obraćaju sa ‘moj Gospodaru’.“ Predočavajući publici intimne igrokaze svoje nerealizovane žudnje – koji ne samo što nemaju nikakve veze s ovom polemikom, nego su izvan svake polemike – S. Antonić se sladostrasno ponižava samo da bi stvorio utisak neuračunljivosti. To je patetično šmiranje. U stvari, on ne reaguje na istinske argumente i primedbe, nego izmišlja nepostojeće i brani se od njih!?
Dakle, ne samo što S. Antonića nisam nazvao fašistom, već ga, kako sebi laska, nisam nazvao ni pristojnim čovekom. Štaviše, nikad nisam tvrdio da on ikada nosi makar i masku pristojnosti. Jedno javno glasilo nazvati „proustaškim beogradskim lobijem“, bez i jednog jedinog dokaza, u najmanju je ruku nepristojno, kao što je nepristojno zabadati nos u tuđi gram kokaina, za koji taj neko snosi krivičnu odgovornost!
„Ceo Pakovićev članak“ ne „počiva na sumnjičenju“ da je S. Antonić kukavica, kako on to predstavlja, nego da je diler ideološkog opijuma. Kukavičluk je tu nuspojava. Kad bi S. Antonić, pak, nepokolebljivo stajao iza svojih reči, kad, naime, ne bi iznalazio načine da svaki put beži iz subjekta sopstvenih iskaza, i tada bi bio diler ideološkog opijuma, iako ne bi bio kukavica. Dakle, kukavičluk ovde nije egzistencijalni atribut bivstvovanja dilera ideološkog opijuma. Takođe, nisam govorio o nekakvom Petru Petroviću kao dileru ideološkog opijuma, kako to sebi racionalizuje S. Antonić, već o samom tom S. Antoniću i njegovom dilerskom preduzeću. U čemu je razlika? Petar Petrović je nepoznata veličina u ovoj jednačini. S. Antonić nije nepoznata, nego poznata veličina čija je vrednost negativna. U tome je razlika.
Po starom i poraznom partijsko-kabadahijskom običaju, S. Antonić bi i da uređuje novine u kojima se objavljuje odgovor na njegov napad, pa se buni što je tekst „S. Antonić, diler ideološkog opijuma“, najavljen na naslovnoj strani Danasa (kao što je učinjeno i s njegovim potonjim reagovanjem), smatrajući to ni manje ni više do raspisivanjem poternice za njim lično!? Ostavimo po strani brigu o upravo evidentiranom simptomu manije gonjenja samom tom dileru ideološkog opijuma, i recimo samo ovo: Nije li njegovo stigmatizovanje jednog javnog glasila kao „proustaškog beogradskog lobija“ upravo raspisivanje poternice?
U tekstu S. Antonića, sve je izvrnuto. Za ono što sam čini, optužuje druge; ono što mu se argumentovano zamera, ignoriše, braneći se od nepostojećih zamerki. Dosledno primenjujući u iskazima jedino dvosmislenosti – u kojima je važno da se čuje neko zveckanje, pa makar to bilo i optužbom, svejedno da li virtuelnom ili stvarnom – svoje reagovanje, sad u neizostavnoj ulozi dilera kao denuncijanta, on završava ovako: „Koliko nas treba da tuži Danas pa da pomislite da, u poslednje vreme, nešto sa vašim shvatanjem novinarstva možda i nije baš sasvim u redu?“
Mutatis mutandis, koliko vas treba da tuži Danas pa da shvatite da s vama nešto nije u redu?Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
