O čemu govorim, najbolje govori primer Nemačke, najmanje loš zapadnoevropski primer ponašanja prema izbeglicama sa Bliskog istoka, a opet loš. Kancelarka Angela Merkel, sećate se tog poziva, otvoreno je pozvala izbeglice da slobodno dođu u Nemačku. I one su došle da, u većini, iz Nemačke budu deportovane – iz zemlje u koju su pozvane na dobrodošlicu.

Dablinska uredba odnosi se na one koji su granice prešli ilegalno, ali su iz Nemačke, Austrije i drugih zemalja, deportovani i oni koji su u te države ušli legalno. Dakle, uprkos zakonu, sve sa zakonom, sve sa pravom, sve sa dobrodošlicom i filozofijom građanskih prava, sloboda, tolerancije i ravnopravnosti, ljudi su deportovani. O krizi tog i takvog mišljenja, te dijalektike, tog morala i obrazovanja, jeste reč.

Na Bliskom istoku Evropa ranjava sopstvene civilizacijske korene kao nešto tuđe, jer ih je zaboravila. Onog trenutka kad bude shvatila (naime, kad u njoj bude shvaćeno), da joj je Alep glavni grad, pred Evropom će se ukazati čovečna budućnost. So te budućnosti jesu sirijske i ne samo sirijske izbeglice, koje pokušavaju, uglavnom neuspešno, da se domognu evropskih zemalja. Zašto? Zato što su izbeglice sa Bliskog istoka oživele onaj umrtvljeni ljudski potencijal za podnošenje tragične sudbine. One, izbeglice, danas uče Evropu, koja je prestala da uči, da živi po meri svoje poezije, od Homera i balkanske epike, Getea i Helderlina, do Majakovskog.

Kad govorim o tim sudbinama, herojskim, o kojima sam slušao i čitao iz svog balkanskog, evropskog, koliko-toliko udobnog i mirnog legla, govorim o onima koji su govorili ovako: „Želela sam da ostanemo u Nemačkoj. Policajci su po nas došli rano ujutru i ušli su kroz prozor, ali su bili veoma dobri prema nama.“ Molim vas! bili su dobri, ponašali su se pristojno, pošto su ušli kroz prozor da paćenike zateknu na spavanju. Odzvanjaju mi u uhu i reči onog čoveka koji je uspostavio ovu dijagnozu: „Deportaciju iz Zapadne Evrope je moguće zaustaviti jedino ako imaš rak ili ako umreš.“ Dakle, nećeš biti deportovan ukoliko si mrtav ili na samrti, ukoliko nisi Ti, ili ukoliko nisi sasvim Ti.

„Morali smo da napustimo Austriju. Pokušali smo da otputujemo u Nemačku jer smo imali informaciju da bi nas Nemačka mogla prihvatiti, a tamo živi i stariji brat moga oca koji ima posao i azil. Međutim, nemačka policija nas je presrela u vozu, odvela u policijsku stanicu u Pasauu i onda nam rekla da nas ipak ne mogu prihvatiti. U jednom trenutku jedan od policajaca pokušao je nasilno da skine hidžab mojoj majci kako bi je fotografisao. Molila ga je da poštuje njenu veru, ali on nije uslišio njenu molbu. Želeći da je zaštitim, verbalno sam se suprotstavio policajcu. Opkolilo me je desetak njih i izneli su me napolje. Potom su nas vratili u Austriju. Tamo smo, međutim, izgubili ono mesto koje smo ranije imali u kampu, pa smo poslati u kamp pored austrijsko-hrvatske granice. Kao i mnogi drugi, pokušali smo da potražimo pomoć od austrijskih advokata. Na kraju smo ostali bez novca i nismo mogli da platimo lekaru da bi potvrdio dijagnozu moje bolesne majke, kojom bi se eventualno zaustavila planirana deportacija. Kad su došli po nas, znali smo da treba da sarađujemo. Odmah smo policajcima rekli da ne želimo da bežimo. Dali su nam nekoliko minuta da se spremimo. Smestili su nas u neki veliki kamp na 12 sati i oduzeli nam sve lične stvari. Potom su nas odveli na aerodrom. Putovali smo malim avionom, i to je bio vanredan let samo za nas koje su deportovali (ne znam koliko je to koštalo državu Austriju).“

Mađarski ksenofobni žiletno žičani stav, samo je neznatno blaži u Austriji, sa svim tim licitiranjem broja izbeglica i njihovim deportovanjem, deportovanjem, deportovanjem… U vezi s pitanjem o konačnom rešenju izbeglica, „formirala se jedna vrlo konzervativna osovina, u kojoj učestvuju i socijaldemokrati koji su se sasvim približili desničarskoj poziciji“. O tom zakrečenju evropske politike je reč.

Kad govorim o ovim sudbinama svojih savremenika, o kojima sam, velim, čitao i slušao iz evropske ležernosti, najpotresnija mi je, među potresnima, ona priča o grupi izbeglica koja se domogla Nemačke i uspela da u njoj do danas ostane. Oni su iz Turske krenuli ilegalno morem u gumenom čamcu ka Italiji. Na pučini presrela ih je grčka policijska patrola. Policajci su mecima probušili čamac i otišli. LJudi su s decom u naručju i na ramenima ostali na otvorenom moru. Tu nema signala za telefonski poziv. Dok ostali s decom plutaju, grupa mladića, pažljivo noseći mobilni telefon, pliva šest sati kako bi uhvatila signal za telefonski poziv turskoj policiji za pomoć. Ovi ljudi, tvrdim, uče danas Evropu da živi po meri svoje genijalne poezije od Eshila do Šekspira, od Bihnera do Tomasa Bernharda. Oni su so Evrope.