P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Ogledi Marićevi, svojevrsna odiseja dela o kojem je poveo reč kroz različite individualne doživljaje i promišljanja ranijih čitača koji su ostavili traga za svojim čitanjima, zapravo su odiseja autorskog subjekta kroz doživljavanje i promišljanje datog dela, glavnim njegovim tokom, ali i tokom njegovih pritoka i meandara, sve do ušća ili poniranja pod zemlju, pod kamen. Tada smo sa Sretenom Marićem ili na pučini, na otvorenom moru, ili u podzemlju s ponornicom. A to je čas kad njegov esej postaje poezija, kad stručni jezik znalca postaje nedovoljan da izrazi iskustvo s nepoznatim i neočekivanim, i kad ovaj erudirani profa postaje mangup u redovima teorije i istorije svetske književnosti. Eros znanja tad upoznaje istinski užitak.

Kao što govori o literaturi koja se već osvrtala na delo o kojem je reč da bi zapravo govorio o delu, Marić o samom delu govori da bi, u stvari, govorio o onome po čemu je ono „bogaćenje i bogatstvo života“.

U eseju o Helderlinovoj poeziji, Marić piše: „Prihvatio sam Helderlina u mladosti, kad prihvaćena poezija postaje sastavni deo vlastite ličnosti. Sve što se čita kasnije, može se dopasti, može uticati, ali naše pravo blago su pesnici ranih dana. Onda sam, na nesreću, počeo da pratim šta se piše o Helderlinu.“

U ove tri rečenice naziru se osnove Marićeve kritičko-esejističke poetike. Najpre, neposredni, nepatvoreni doživljaj dela i doživljaj otkrića u delu. Zatim, obaveštenost o doživljajima i promišljanjima drugih o tom delu, jer čovek nije sam sebi dovoljan, potom, ali ne na kraju, kritičko sučeljavanje stavova i metodološki zasnovana argumentacija sopstvenog suda. I najzad, ironijski odmak od celog kritičarsko-esejističkog preduzeća u odnosu na samo delo.

„Nijedan kritički metod ne može biti objektivno punovažan, prihvatljiv za svakoga“, kaže Marić. „Metod je ličan, ali to ne znači, bar u principu, da je lišen dokazne snage naučne argumentacije.“

Eseji Sretena Marića – uvek poučni, nikad dosadni – iako eruditni, lako se pamte, a izraz im je jasan kao dan. U interpretaciji nikada ne simplifikujući i najkomplikovanije teorije, Marić, ipak, postojano zadržava prezir prema njihovoj bespotrebno rogobatnoj terminologiji. NJegovi eseji, istovremeno i vodiči kroz čitave biblioteke knjiga po predmetnom registru, u stvari su lične čitalačke avanture – dobro skrojene priče o pustolovini čitanja.

Neposredan u zaključku, bez dlake na jeziku, elegantan u izrazu – elegantan u izrazu, ali ne i u nameri – esejista Marić je oličenje sopstvenog stava da je interpretacija kreativan čin.

U eseju o hermeneutici rediteljstva, pod naslovom „O zaboravljenoj Kordeliji“, Marić istražuje odnos režije prema dramskom tekstu i utvrđuje tri njegove mogućnosti. NJih možemo smatrati važećim i za odnos kritičara prema književnom tekstu.

Pasivna vernost tekstu je oduran, nekreativan pristup koji iz vida potpuno gubi duh dela koji se oživljava isključivo kroz duh vremena u kojem se delo tumači. Pristup pasivne vernosti delu, muzej je voštanih figura.

Dva stvaralačka pristupa jesu interpretacija i slobodna adaptacija.

Interpretacija zahteva originalnost tumačenja u duhu samog dela, dakako iz duha vremena interpretatora.

Slobodna adaptacija, koja je uobičajeno efektnija od interpretacije, najčešće predstavlja potpuno zanemarivanje duha samog dela, ali valjano izražava duh svog vremena. U stvari, tumač je tu pravi autor tumačenog dela. Kritičkim aparatom, on konstruiše imaginarno delo koje tumači.

U slobodnoj adaptaciji kao neobavezujućem odnosu prema duhu dela, Sreten Marić vidi najsnažnije kritičke pravce svog vremena, kojima ne odriče ni originalnost postupaka ni ingenioznost zaključaka.

Po svemu sudeći, Marićev odnos prema delu koje tumači bio je interpretatorski. Nesporna originalnost njegovog tumačenja zasniva se, dakle, ne na „samovoljnoj genijalnosti tumača koji delo uzima za povod“, nego na originalnom tumačenju samog dela, na otkrivanju njegovih „imanentnih mogućnosti“.

Kad čitam Sretena Marića, a volim da čitam Sretena Marića, osećam sam život. Tako kao Marić, eseje je na srpskom jeziku u naše vreme znao da piše još samo Jovan Hristić. Obojica su umela da misle uz dlaku predrasudama, obojica su temeljno obrazovani ljudi, a nisu krili svoja neznanja, nego su ih sa ironijom isticali. I obojica su, više od svega, volela život.