Sto godina Jozefu Bojsu 1

Sto je godina Jozefu Bojsu, od kojih mu je trideset pet proteklo u smrti.

Rođen u maju 1921, preminuo u januaru 1986. godine.

Unajkraće, javni čovek dvadesetog stoleća kod kojeg je, u kojem je, nesaglasnost između reči i dela bila minimalna, ako je je uopšte i bilo.

Jedinstven apostolski slučaj našeg doba.

Joseph Beuys.

Bio je skulptor, slikar, crtač, grafičar, performer, bodiartist, univerzitetski profesor vajarstva, pučki učitelj, pokretač Zelenih, njihov aktivista i njihov autsajder, zapostavljen i izgnan, dabome; uvek samo svoj; bio je filozof umetnosti i teoretičar političke promene kroz umetničke intervencije u stvarnosti, bio je umetnik instalacije, hepeninga i društvene skulpture, preciznije rečeno, ekološke skulpture; bio je koncertmajstor neodadaističkog javnog govora; uvid da je svaki element u prirodi jednako važan, primenio je na sliku i na hepening, na doživljaj i događaj, na život i umetnost: nema, dakle, hijerarhijske strukture među elementima slike, među umetnostima i umetnicima – „svaki čovek je umetnik“, „poeziju će svi pisati“ – nema hijerarhije među ljudima, i ne samo među ljudima nego među svim oblicima života, među svim elementima organskog sveta; bio je večnost za svoje doba, ali, ako bih jednim pregnantnim izrazom morao iskazati posebnost Jozefa Bojsa, i to novim, samo njemu potpuno pristalim izrazom, izrazom koji upravo njegov društveni i umetnički habitus kuje u stare, dobre reči iznova, onda bih morao reći da je Jozef Bojs komunalni umetnik par excellence.

Delo ovog čoveka, ideje ovog umetnika i aktiviste o delu i aktivnosti, iako je on već trideset pet godina mrtav, življe su nego sve ideje svih živih umetnika i umetnica u rečima i stvarima kojima se i on bavio.

Odgonetka je jednostavna. Naspram svih njih, Jozef Bojs, i pre pola veka živeo je u budućnosti makar pola veka ispred današnjice.

Zatim, ustrajnost u oblikovanju sopstvene ergzistencije kao najvažnijeg umetničkog (naime životnog) dela, bez obzira koliko će drugih to delo moći da vidi: dovoljno je da ga gleda i samo sami umetnik, jer svako je svoje umetničko delo i svako je umetnik svog života; svako ima priliku da svoje postojanje, svoje puko, bezoblično postojanje.

Vaja u egzistenciju – oštro, smelo, ili da ga pak, to puko, dato mu postojanje, nadalje razmekšava, umlačuje kompromisima, karijerizmom, prećutkivanjem, utajom, laganjem…

Bojsova egzistencija, to je led, i to je oganj.

Nikad ništa mlako, nikad ništa amorfno, nikad ništa zarad probitka, nego uvek, na svakom mestu i u svakom času, u sudaru sa strukturama hijerarhije, klasne razlike, podele na artiste i modele.

Ne stvarati ime, nego život, u sebi i među drugima!

Najteže je, kad te već u jednom momentu javno prihvate kritika, kuratori i galeristi, akademska zajednica i umetnička publika, ustrajati u beskompromisnosti i ne dati fluksus svojih misli i umetnički proces akademizaciji.

To je uspelo Jozefu Bojsu.

Na to se usudio Jozef Bojs.

Uvek je birao neizvesnost sudbine naspram izvesnosti karijere, Kao što je Prometej govorio Hermesu, Zevsovom sinu i portparolu, tako se, u stvari, Bojs obraćao svojim uglednim kolegama i koleginicama: „Ta poštujte, laskajte svakim vlastima! Vaš Zevs je meni manji nego ništavac… Vaš govor je dostojanstven, oholosti pun, kako i dolikuje posluzi… Za vašu dvorbu, ovom svojom nevoljom. to znajte mi dobro, ja se ne bih menjao.“

I dok se moglo gledati kako veliki umetnici, doista veliki stvaraoci, pod priznanjima i skupo prodatim delima, muzeologizuju svoju egzistenciju i petrifikuju svoja dela, kako postaju sušta roba poput artefakata, što je Pikaso grandiozno priznao samom sebi pred svima nama, što je Vorhol perverzno pretvorio u privatni kredo i plauzibilni slogan, da umetničko delo jeste upravo roba, što je Marina Abramović demonstrativno unovčila u najokoreliji izraz malograđanštine, Jozef je Bojs, na vrhuncu svoje slave, dobio otkaz na Umetničkoj akademiji u Diseldorfu, jer je u skladu sa svojim idejama da svaki čovek ima društveno pravo da se bavi umetnošću, odbio da bira kandidate na prijemnom ispitu, zalažući se da primljeni budu svi koji to žele…

Kad god mislim na ovaj slučaj, setim se Adolfa Hitlera, tad siromašnog slikara veduta, koji tek što je oplakao rano preminulu majku i zbrinuo maloletnu sestru, kako na dušak ispija gorki prezir profesora Akademije lepih umetnosti u Beču…

Dvostisi koji slede nisu tek posveta Jozefu Bojsu, nego vjeruju Jozefa Bojsa. Napisao sam ih, priredio sam ih, kao jedan song pozorišne predstave „Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo“:

Umetničko delo ne popravlja svet / Ono je već vreme drukčijeg, boljeg sveta, koje nam se daruje ovde i sada // Umetničko delo je akcija i situacija, a ne tek predmet / Umetničko delo proširuje ljudsku svest, posebno u vezi sa političkom situacijom // Ne verujmo da smo učeni da budemo slobodna ljudska bića / Stvoriti to učenje jeste umetničko delo // Nisi ovde da bi ukrašavao kvarne opasne sisteme / Pokaži svoje rane // Ne donesi umetnički predmet / Donesi delo organizacije za neposrednu demokratiju // Obavesti ljude o pravim zločincima u ovom sistemu / O pravim zločincima u ovom sistemu u kojem oni su ugledni // Ako umetnost igra najvažniju ulogu u društvu / Onda neće biti genocida, neće biti kreditnog sistema.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.