Teško se oteti utisku o izvesnom preziru aktuelne srpske vlasti prema izborima. Umesto da oni (izbori) budu najelegantniji (i jedini normalni) izlaz iz teške političke krize, izbori se doživljavaju kao neka vrsta nužnog zla čiji dolazak treba odložiti što duže. U toj vrsti sve teže prikrivenog gađenja prema izjašnjavanju građana, vlast – pre svih „stožerna“ Demokratska stranka, čak nije ni uzela u razmatranje mogućnost da bi na prevremenim izborima (onim koji su mogli biti održani pre leta), možda bolje prošla nego na nekim „nikoljdanskim“ (decembarskim) ili „svetosavskim“ (januarskim), jer kako vreme odmiče šanse za povratak rejtinga stranke iz vremena „afere Bodrum“ mogu biti sve izvesnije. Iako to nije u stvarnosti, u glavama običnih građana, Telekom je već prodat, Fijat je već krenuo da radi punom parom, mostom preko Ade već prolaze kolone vozila, Srbija je već dobila status kandidata za članstvo u EU… To je, gospodo iz vlasti, već ukalkulisano, i ako se to i stvarno dogodi, to će vam samo spasiti čast. Teško da će tu biti egzaltacije koju marketinški možete iskoristiti za totalno poniženje oponenata. Ako biste vi stigli da do decembra izgurate auto-put od Beograda do Preljine, da završite famozni Koridor 10, da decentralizujete Srbiju, ali na način alternativan u odnosu na Dinkićev avanturistički, da pokažete prstom na one (možda i u vašim redovima) koji bi mogli da „konkurišu“, makar specijalnim pogodbama i spektakularnim hapšenjima, Ceci i Džajiću, e onda bi to već bilo nešto drugo. Onda biste marketingom samo stvari priveli logičnom trijumfu. Ovako, prost narod se već zafrkava da je pogodba sa Šarićima mogla da donese više para u budžet od prodaje Telekoma koja se pretvorila u sapunicu veću od turskih serija na Pinku.

Vreme je pokazalo da dosovske partije nisu imale potencijala da razmontiraju, ili svedu na razumnu meru, Šešeljevu Radikalnu stranku. To se desilo tek teškim frakcijskim raskolom, dakle iznutra. Sećanje na „onog“ Nikolića i „onog“ Vučića ne bi trebalo da zamagli racionalnu ocenu da je formiranjem SNS pacifikovana politička scena u Srbiji, da je obezbeđen dvotrećinski društveni konsenzus za EU, i da se Srbija u mejnstrimu više ne deli na „sistemske“ i „antisistemske“ partije. Tadićevci su mogli, bar zbog toga, da pokažu malo džentlmenstva, da shvate veliku nervozu, pa i frustraciju naprednjaka, jer nije politički normalno da najveća partija u Srbiji ima legitimitet, ali i deficit legaliteta. Odnosno da sedi u parlamentu, a nije učestvovala na izborima. Što je sad već i neki hronični apsurd ovdašnje scene. „Optimalan“ datum izbora danas najbolje pacifikuje Srbiju koja klizi ka anahronim mitingaškim matricima. Tek je jadno i bedno da se strategija DS postavlja tako da se stiče utisak kako se odugovlači ne toliko zbog statusa kandidata nego zbog povratka Šešelja kao najbolje vakcine protiv naprednjačake pošasti.

Trpi i Dačić. Zbog „onog“ Ivice, zaboravlja se ovaj realni Ivica bez čijeg SPS-a ne bi ni bilo proevropske vlade koja mašta o kandidaturi za EU. Lider partije koja je uvek konstruktivno spremna za izbore, i koji je najmanje od bitnih u vlasti doprineo dizanju tenzija, sad mora da brine o bezbednosti mitinga. A rejting je uvek na rizičnim iskušenjima ako postoji, makar i hipotetička, situacija da se „bira između vlasti i naroda“. Po principu – čija je policija: režimska ili narodna?

Ajde, što se vlast poslužila nekim Miloševićevim trikovima: Ako ne donesemo ustav, uzeće nam Kosovo, sad je parafrazirano u mantru ako bude izbora, ugrožena je kandidatura za EU. Prave se i neukusne aluzije na „sile haosa i bezumlja“. Ipak, potezanje Stjepana Mesića je najbednije. Na osnovu istraživanja Instituta „Ifimes“ iz Ljubljane, naprednjačka koalicija ima podršku 41,7 odsto. Vlast se potrudila da preko nekih glasila podseti da je počasni predsednik tog istituta Mesić, i da on „kroji Srbiju“. Podsetili su i da je to onaj Mesić koji je govorio da Srbi iz Hrvatske mogu da ponesu samo blato koje su na opancima doneli, koji je za „Oluju“ govorio da legitimna akcija. Da skratimo: Mesić je ubačen u igru na isti mentalni način na koji je Miloševićev agitprop tretirao Vuka Draškovića i SPO. Da sarađuju sa „ustašama“, i tako to. Bedno.

Istraživanja su legitiman deo političkog folklora. Čak i kad su netačna. Pa, pokazalo se da je i kvota Intera protiv Šalkea bila netačna. A, u suštini, realna. Uostalom, nekad je Nikolić kukao na istraživanja javnog mnjenja kao na marketinške instrumente manipulacije. Eto, sad se stvar preokrenula.

Inače, do juče popodne naprednjaci nisu hteli da pristanu na 15. januar, a demokrate na 18. decembar. Mislimo na datum izbora.