Jadi stare dame

Ove reči ponovo, samo u drugom kontekstu, unose zebnju. Indikativno je koliko sam ljudi sreo u poslednje vreme koji kao da se raduju apokaliptičnom raspletu ekonomske krize u Evropi. O hipotetičkom „slomu Amerike“ i da ne govorimo koliko uzbuđenje izaziva. Maltene kao da bi onda Srbiji bilo bolje, ili da bi doživela neku satisfakciju. Naravno, ako „slom Evrope“ pretvorite u lični finansijski slom građana u Srbiji, onda se ovi i ne raduju baš toliko. Naprotiv, i njih uhvati zebnja, makar zbog one šake jade u slamarici. I to iracionalno i osvetničko seirenje nad „sumrakom Zapada“ ne treba mešati sa razumnim evroskepticizmom. Pa i Nenad Čanak kaže da je danas i on malkice to. Premijer Mirko Cvetković pre neko veče je priznao da je podrška Srbiji u EU među građanima pala ispod 50 odsto. To, međutim, nije mržnja prema Evropi, već razočarenje dužinom procesa i stalnim uslovljavanjima. Podrška Srbiji u EU je pala, ali s druge strane nije se povećao broj onih koji su protiv EU. Jednostavno, reč je o bezdušnosti koja oprhrvava Srbiju.

Ovdašnji tabloidi su sa ushićenjem preneli viziju britanskog istoričara i futurologa Dominika Sendbruka, isprovociranog nastupima Angele Merkel koja plaši narod maltene ratom ako propadne evro. Taj Dominik predviđa invaziju Sarkozijevih snaga na Englesku, nemačkih na Grčku, dok će Putin „uspostavljati red“, u Letoniji, Belorusiji i Moldaviji. Amerika tobože ostavlja Britaniju na milost Sarkoziju koji će prethodno promeniti ustav da bi treći put postao predsednik. Ali, da mi vidimo šta kažu kremanski proroci Tarabići. Koliko sam upoznat jedan od njih, valjda Miloš, vraćao se sa svojim kumom protom Zaharijem sa vašara u užičkoj Požegi. Kad su se popeli na jedno brdo, odakle puca pogled na široko Požeško polje, prorok otprilike reče kako mu se priviđa da celo polje gori, da pečeni ljudi padaju s neba i tako to. Na protino pitanje sa kim se to Srbi biju, prorok je rekao da mi u tome nećemo učestvovati već će nad našim glavama biti Rusi i Talijani. E, sad vi vidite kome ćete da verujete više – Sendbruku ili Tarabiću? Pod uslovom da preživimo proročanstvo Maja koje sve limitira do kraja 2012. Sigurno da vam niko ne garantuje onaj Kantov „večni mir“, ali ipak je pametnije čitati ozbiljne istoričare i tražiti samopouzdanje. Evo, predlažem „Istoriju Evrope 1945-1992.“, ambicioznu studiju Voltera Lakera koju je u Srbiji objavio beogradski „Klio“.

Laker je, kako u pogovoru piše istoričar Andrej Mitrović, očevidno čedo engleske racionalističke, na empiriji, u istraživanjima zasnovane i promišljene istoriografije. Autor se iskreno u osvit EU nadao da ovo nije još jedno „lažno svitanje“ citirajući Šekspira: „Ako propustimo talas plime, ceo život će nam biti osuđen na plićak i bedu“.

Aktuelna kriza jeste gadna, ali bilo ih je ranije. Nakon fascinantnog posleratnog uspona Zapadne Evrope, Laker uočava period abulije (termin iz psihijatrije koji oslikava krajnju ravnodušnost, iznenadni i neobjašnjivi gubitak volje), primetan u rečima bivšeg francuskog predsednika Žiskar d’ Estena: „Svet je nesrećan što ne zna kuda ide, što naslućuje da bi, kada bi znao kako, otkrio da ide ka propasti“ i nemačkog kancelara Vilija Branta koji je Zapadnoj Evropi predvideo još koju deceniju demokratije, a onda sunovrat u more diktature. Njihove slutnje se nisu ostvarile: vojna hunta je svrgnuta u Grčkoj 1973. Diktatura je poražena u Portugalu 1975, a Španija je 1976, posle 40 godina, izglasala vladu. Knjiga je krcata i pikanterijama, na primer da je španski fašistički diktator Franko imao dobre odnose sa liderom komunističke Kube Fidelom Kastrom. Autor je britansku političku racionalnost ilustrovao citatima laburističkih vođa, na primer nekadašnjeg sekretara spoljnih poslova Herberta Morisona: „Vlada je otišla ulevo onoliko koliko je to u skladu sa zdravim razumom i nacionalnim interesima“, ali i replikama konzervativaca: „Ostavite ove socijalističke sanjare njihovim utopijama i noćnim morama“ (Čerčil). Prilično interesantno i za današnje anarholevičarske kritike neoliberalnog kapitalizma.

Ako mislite da su današnji lideri Evrope baš toliko mali formati u odnosu na nekadašnje, pazite na ovo: De Gola Laker slika kao „nadmenog i savršeno sigurnog u sebe“ koji je često narcisoidno i megalomanski znao da povede naciju na Rubikon, a kada tamo dođe onda je komandovao da se vade štapovi za pecanje. Nasuprot evropskim federalistima, De Golova „Evropa do Urala“ je zamišljena kao konfederacija nacija. Nemački demohrišćanski kancelar Konrad Adenauer, „pobožni katolik, nije bio ljubitelj pruske tradicije“, verovao je u pomirenje sa Francuskom. Naučen na gorkom iskustvu vajmarske Nemačke poznavao je granice liberalizma i shvatio da nema političke stabilnosti dok veći deo stanovništva ne oseti plodove blagostanja. Fransoa Miteran nije bio veliki vizionar, niti je imao harizmu vođe ali, dodaje Laker, postdegolistička Francuska nije ni tražila takvog vođu. Za Miteranov uspeh zaslužni su pragmatizam, („a možda i dvosmislenost“), zdrav razum, taktičnost i sposobnost integrisanja levice. „Gvozdenoj ledi“ Margaret Tačer, Laker takođe piše „traktat“ o zaslugama za britansko privredno čudo, ali je i poredi sa hirurgom koji odlično dela kada je u pitanju hitan slučaj, ali ne ume da zaleči ranu.

U Evropu se teško ulazi bez „kuma“. Grčkoj bi to bilo jako teško da nije bilo Žiskara d’ Estena. Hrvatskoj možda još teže bez Angele Merkel. Kad Jadranka Kosor da antihašku izjavu, Angela potrči u Zagreb (pre Beograda), javno podrži hrvatski put u EU, a onda Jadranki natrlja uši u četiri zida. Pa onda dođe u Beograd da izvlači uši. Da traži dogovor sa Tačijem, a njoj ne pada na pamet da sedi s takvim ljudima. Ovo, naravno, ne piše Laker. Nego čujem u kuloarima. Srbija „kuma“ nema, Grčka je htela to da bude, ali sad ima važnija posla.