Hajde da budemo pošteni jedni prema drugima: Koje rezolucije možete da nabrojite ako vas neko probudi u gluvo doba noći? Sem, naravno, ove poslednje o Kosovu Skupštine Srbije koja je prilično sveža. Ako bi mene probudili u to gluvo doba noći, od prve bih pogodio sve tri pesme iz onog famoznog Šešeljevog haškog testamenta: Dakle, „Sprem’te se, sprem’te četnici“, „Ima jedan kućerak u Sremu“, i „Niz polje, babo, idu sejmeni“ (sejmeni su okrutna policija iz turskog vremena).
Što se tiče rezolucija, u gluvo doba noći nabrojao bih samo dve: Rezoluciju Informbiroa, i onu Ujedinjenih nacija 1244 (toliko, inače, i Hrvatska ima otoka, što je malo bizarna marketinška koincidencija). Znači, sa ovom aktuelnom o Kosovu republičkog parlamenta, identičan bi bio broj Šešeljevih muzičkih želja i po nas bitnih rezolucija. Zbog potreba ovog teksta ovu poslednju rezoluciju ću verovatno zapamtiti, ali ipak je to mali broj za jednu slonovsku političku memoriju, s obzirom na to koliko smo ih mi doneli. Verovatno Rezoluciju Informbiroa i onu UN pamtimo i zbog toga što ih nisu donosili srpski i parasrpski parlamenti.
Iako se na poslednjoj sednici Skupštine Srbije o Kosovu čulo i zrelih tonova, znači i odgovornih, istorija donošenja rezolucija, i njihova inflacija, te nepovratna banalizacija zbog takve metodologije, morali su desakralizovati u startu i ovu na neku vrstu iznuđenog poteza. Da ne kažemo reda – radi poteza. U nedostaku boljeg. Ne znam da li ste primetili, ali predsednik Tadić u Skupštini ponovo zrelo govori. I to noću. Onomad, kad je srpska spoljna politika o Kosovu doživela fijasko na Međunarodnom sudu pravde, Tadić je u noćnom govoru uspeo ne samo da odbrani ministra Jeremića već i da napravi atmosferu da se muva ne čuje u sali, i da osećaj poraza gori od Gane i Australije zajedno, prevede u neku vrstu dostojanstva i gordosti. Pre neku noć, uspeo je da stvori zavidnu atmosferu na trezvenim parolama o miru. Sve je čak zaličalo na odgovornost. Nažalost mnogo kasno. Sasvim sigurno, ne presudno kasno zbog Tadića.
Čini se da se u Srbiji prenebregava činjenica, ili se potiskuje, da je Srbija izgubila rat na Kosovu i da se Kumanovski sporazum u najboljoj meri mogao nazvati časnom kapitulacijom. Otuda proizlaze i svi zaključci. I potezi. Ima ih nekoliko: prvi je da se vojnički povrati Kosovo. Složićemo se da je to čist avanturizam, čak i ako nema karakter „oluje“, zanemarujući to da Srbija tek ne bi znala šta da radi s Kosovom (tačnije kako bi animirala Albance). Ne zaboravimo da je Milošević već probao jednu „oluju“ na Kosovu. Bilanse znamo. Drugi je put da Srbija prizna Kosovo, što je prilično nezgodno, čak i za one koji nemaju iluzija o „južnoj pokrajini“. Šta reći onda Rusima i Špancima? Pozvati ih da učine isto? Treći put je bio najrealniji za Srbiju. Istrajavanje na status kvo poziciji. Što duže. Ali, taj racionalni put ne trpi inicijative na velikim svetskim adresama i scenama, nikakve velike pravne i moralne bitke, već sitne kompromise na terenu, logiku dobrog švercera, diskretne apele Albancima da se i oni malo prave ludi gde je situacija na terenu u srpsku korist, mantre tipa „dajmo šansu životu“, sve što je moguće dalje od „istorijskih dogovora“, raznih južnih i ostalih tirola. S druge strane, kad Tači napravi svinjariju (pokušaj preuzimanja prelaza), i srpski balvani, suprotno iskustvu, deluju kao faktor stabilnosti i vapaj za status kvo uranilovkom. Gde bolje možete dočekati Ruse nego na balvanima. Dok iscuri sve vreme ovog sveta.
Pazite, prvi put srpska politika, čini se, ne barata zvanično Kosovom kao celinom – znači „virtuelnim“, već konkretnim stvarima i toponimima bitnim za tamošnje Srbe, pa se stvara i pomalo apsurdan utisak da Tadićeva vlast podseća ekstremiste da ima Srba i van severnog Kosova. Jedan mi se kolega, kome ne manjka nacionalne svesti, žali da Kosovo ne prodaje novine. Da ispred nekih ambasada ostavite kofe benzina i zipo, mnogi bi bili lenji da kresnu. I to nešto govori.
Ustav Srbije sa metaforom – preambulom o Kosovu kao „srcu Srbije“ sigurno nije na tragu politike „da se svi malo pravimo ludi“ kao jedinog rešenja.
Bio sam ponosan što sam Guns N’ Roses (GNR) gledao kad im je bilo najteže (Budimpešta, sreda, 31. maj 2006) – bez Sleša i dok se Eksl Rouz očajnički mučio da završi snimanje svog famoznog albuma Chinese Democracy, od koga su čak i mnogi fanovi bili digli ruke. U to vreme bila je aktuelna dilema: Da li će Eksl pre objaviti taj album, ili Srbija dobiti novi ustav (poništiti onaj Miloševićev).
Sama činjenica da se pojavila „Kineska demokratija“ bila je svetska senzacija. Uprkos ishitrenim ocenama mediokriteta, radi se o istinskom remek-delu, mada, doduše, neke stvari više podsećaju na Evidence fazu Faith No More nego na stare Ganse.
Da nema Sleša (u to vreme imao je bend Velvet Revolver), videlo se i čulo i s drugog kraja hale, što ne umanjuje snagu pesama kao što su Madagascar i Better. Kompletni GNR u naponu snage, imali su i 1992. koncert u Pešti na komunističkom stadionu NEP. Bio je to onaj čuveni „kišni koncert“ kada je lilo kao iz kabla, sve sa munjama i gromovima. Iako su bili jako blizu, zbog rata bili su i jako daleko, i bez obzira na to ko je sukcesor, Sleš ili Eksl, postali su Led Zeppelin za nultu generaciju.
U Budimpešti smo se zezali da će vreme pokazati da li će Eksl pre objaviti „Kinesku demokratiju“ ili će Srbija dobiti novi ustav. Eto, desilo se i jedno i drugo. Pretpostavljate šta će duže trajati.
Kad je Eksl prošle godine došao u BG, svaki čas nam je neko kukao kako „to nije to“ bez Sleša. Sada kad je stigao i Sleš, pomislili smo da će Arena biti dupke puna. Naravno, da ti koji su toliko kukali što nema Sleša, sad kad je stigao, nisu došli da ga vide. U Areni su bili uglavnom oni koji su na istom mestu bili i kad je stigao Eksl. Mi i kad pričamo o GNR u stvari pričamo o Kosovu. Razumete me, valjda.
Uostalom, za manje od godinu dana na bis smo dva puta čuli Paradise City. Malo li je?Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
