Ako mislite da hoće, ako je tako projektovano, evo utehe: U filmu ‘Majstori majstori’ Gorana Markovića, prosvetni inspektor Miloje (Rade Marković) šalje u penziju direktorku škole (Semka Sokolović Bertok), iako ona želi još da radi. Pa je pita – koliko imaš odličnih, 60 odsto? Ona kaže 47 odsto, a on joj odgovori ‘jel’ ti to smatraš normalnim’? Ali, krenimo redom:

Na neki način pobednik beogradskih izbora je i Vojislav Koštunica. NJegovo tihovanje je za svako poštovanje. Pretpostavljate u odnosu na šta. S druge strane, njegov – od drugosrbijanske čaršije – nekada prokaženi ‘demokratski nacionalizam’ kao da se ponovo otvara kao moguća opoziciona agenda. Kao ‘treći put’. I čaršija koja ga se gadila sad je svesna da je i to mnogo bolje. Čak ni da nije ‘manje zlo’. Po starom pekićevskom principu – i demokratsko i nacionalno. Kad bi mogli da birate hladne glave, na šta bi zaigrali u borbi protiv Vučićevog režima – na ‘demokratski nacionalizam’ ili na ‘građanski aktivizam’? Ili na sinergiju te dve mantre? Ona realno postoji u koaliciji koju je okupio Dragan Đilas. Dok je Saša Janković nekako prirodno iznikao kao lider, satanizovan od režima i izvikan od dela elite, Dragan Đilas ostavlja utisak ‘nametnutog’ (iznuđenog) lidera. Doduše, ništa manje satanizovanog propagandom koja je istovremeno i čin njegove nove inicijacije. Ali, to da je Đilas prihvaćen kao lider opozicije ujedno je bio simptom krize liderstva u istoj. Stranka Jankovića da je samostalno išla na izbore možda bi čežnjivo gledala rezultat Šapićeve liste, dok bi ono što je poslednji crveni alarm za socijaliste nakon havarije ‘tradicionalnih stranaka’, za narodnjake Vuka Jeremića bila bi premija.

U opoziciji su na stolu dve metodologije: Prva je ta da ‘u uslovima diktature’ nema nikakvog razumevanja za nju, i da status LDP to pokazuje, znači – svi pod barjak najjačeg (Đilasa), dok druga metodologija stidljivo predlaže da se ipak programski prvo razvrstamo u političkom polju da posle trijumfa jednog dana ne počnemo opet da tražimo ‘novog Koštunicu’ i ulazimo u razočarenja slična nekim traumama iz prohujalih vremena. Đilasova lista je dobro poražena, ali se i dobro održala s obzirom na uslove. U njenim nedrima ima dovoljno prostora i za ‘demokratski nacionalizam’ i za ‘građanski aktivizam’. Sumnjamo da će Đilas postati ‘slobodni građanin’ ili ‘narodnjak’. Jer te stranke imaju lidere. Teško da bi pristale na dvojno liderstvo kao što su nekad Velja Ilić i Milan St. Protić bili koopredsednici Nove Srbije. Jedno vreme se u čaršiji mislilo da je Nova stranka Zorana Živkovića u stvari vešta platforma za Sašu Jankovića, u smislu da mu Živković ‘čuva mesto’ koje je Janković navodno trebao da zauzme nakon predsedničkih izbora jer što bi čovek pravio novu stranku kad već jednu novu ima, a i teško je bilo pomisliti da Živković ozbiljno računa na sebe kao lidera opozicije. Možda Borko Stefanović nije napravio svoju Levicu da bi čuvao stolicu za Dragana Đilasa, ali jak humanistički i levičarski ton Đilasove kampanje kao da je nametnuo kao prirodnu mogućnost da Đilas nema potrebe da pravi još jednu opozicionu partiju kad ga već čeka jedna maltene skrojena za njega – Levica Srbije. To bi možda bio i jedan od mogućih puteva ozdravljenje levice u Srbiji. Uostalom Varufakis je podrža patkare a ne Borka, iako je njegova Levica kao derivat DS nastala na tragu Sirize dok joj je ideolog bio Varufakis.

Tačno je da u Vučićevom kartelu moći ima programskog i interesnog ‘švedskog stola’, ali je i tačno da se Vučićeva vlada (režim) na Zapadu tretira u ekonomskoj sferi gotovo ‘neoliberalnom’. Pri čemu se ne cepidlači oko ponekad zaista zlokobne atmosfere u društvu i isisavanja vazduha iz institucija pod pritiskom polivalentne lične vlasti. Beogradski izbori su doveli do jedinog ishoda koji zadovoljava Vučića – a to je ultimativna pobeda – baš kao što je Medvedev najavljuje za Putina. Pa i Đilas je Vučićev reformizam u ekonomiji uporedio sa Supehikovom maksimom iz Alana Forda – uzeti siromašnima da bi se dalo bogatima. Moguće i da će Pokret slobodnih građana sa novim ‘manifestom’ – na način kako to može ideološki da osmisli Borka Pavićević – pojačati utisak građanske levice u trenutno najambicioznijoj opozicionoj grupi. Pod uslovom da se Šapić ne širi brzo po Srbiji. Iako manje ekstravagantna od ispodcenzusnog saveza Dveri i DJB, Đilasova lista bi i narednom periodu morala da pokaže još ozbiljnije kapacitete ‘tehničke koalicije’ koja će imati realnu sinergiju. Možda bi poraženi derivati DS mogli da dozvole da ih sad Đilas ubere kao ljubičice (uostalom, proleće stiže), jer od ‘demokratske unije’ Borisa Tadića teško da može šta ispasti u ovom trenutku ako su akteri reujedinjenja Šutanovac, Živković i Tadić.

Tadićev govor u izbornoj noći bio je odličan ali opor jer je izgovoren u pogrešno vreme na pogrešnom mestu. Da je, umesto što se borio, tihovao kao što Koštunica to sad čini i da je govor ovakve snage održao ovih dana nakon tihovanja, možda bi se zaista pojavila i izvesna nostalgija. Logično je bilo da nakon poraza opozicija naglasi da je malo i ‘narod kriv’, da ukaže na manipulativne i represivne naprednjačke mehanizme bildovanja podrške, na Vučićeve medijske i ostale taktike ‘spržene zemlje’, ali sve to ne amnestira opoziciju od proste činjenice da je imala previše nepotrebnih partija, pokreta, entiteta, saveza, liderčića. Istinske opozicije, Ne Vučićevih električnih zečeva. Pri čemu svaki liderčić Vučića doživljava samo kao ‘incident’. Ako Vučić može, kad zatreba, i ‘makronovski’, može i opozicija sutra da se tako omasovi, a ne putem stvaranja klasičnih partija ako im je to smorka. Bitna su i imena. U Đilasovoj koaliciji postoji i sindikat Sloga. Zašto, ako pokažu ozbiljnost i ostanu zajedno, ne bi imali krovno ime SLOGA? Zvuči i levičarski i saboraški.

Uglavnom, rekonfiguracija opozicije uglavnom ne sme biti samo jedno – obrnuto proporcionalna izgradnji Beograda na vodi.

Moramo nešto i o famoznim naprednjačkim poklon paketićima za koje opozicija smatra da su koruptivni. Sigurno nisu glasački antikoruptivni, ali vratimo se malo u prošlost. Juče je bio Deveti mart i zna se šta je SPO, ali da li znate šta je SPONA? To je bila teških devedesetih humanitarna organizacija pod okriljem SPO. Šta je to značilo u praksi: Na neki gradski trg se zaustavi šleper. Zavrne se cirada. Popnu se aktivisti, ispred se formira red kao kod Jezde i Dafine i onda se ljudima deli brašno, šećer, ulje, makarone… Velika je tada sirotinja bila. Uzimali i socijalisti pomoć koju su obezbeđivali donatori iz opozicije. Pa opet potuljeno glasali za njihovog Slobu. Par puta sam volonterski delio tu pomoć. Znači, možda ne bi bilo loše da imućniji ljudi zgroženi Vučićevim režimom, a takvih sigurno ima, naprave sličnu stvar i pomognu najugroženijima. I to van izborne kampanje. Kao što su onda i glasači SPS stajali u redu da prime Daninu pomoć (misli se na Danicu Drašković), tako sad možda stanu i neki Vučićevi ‘sendvičari’. Pod uslovom da se ‘oslobode straha’. Bilo bi baš bizarno da onda medijska mašina režima, optuži Đilasa i ostale da korumpiraju narod. Pod uslovom da ima snage za takvu filantropiju.

Propaganda SNS tokom kampanje dobila je razmere ‘kulturne revolucije’. Vučić je u beogradskim izborima postao i kombinacija Deng Sjaopinga i Duška Radovića. Opozicija se u očaju oslonila čak i na sujeverje, pa je tako tretirala mali i brzo sanirani požar na jednom objektu Beograda na vodi. Monarhistima nije pomoglo ni rođenje Stefana Karađorđevića – sina princa Filipa i princeze Danice, prvog princa rođenog u Srbiji posle devedeset godina. Znam čoveka koji je to video kao božiji znak.

Kao netačnim pokazale su se tvrdnje režimskog agitpropa da Đilas hoće da otme vlast na ulici. Da li Đilas da očekuje izvinjenje, bar koliko je Vučić mogao da očekuje čestitku za pobedu? Ili mislite da demonstracija nema samo zato što nema kapaciteta?

Kako, inače, gledate na kopaonički Biznis forum s obzirom na ‘atmosferu straha’, ‘okovanost lažima’, i ostale ‘uslove diktature’. Kad čujete šta ćaskaju Labus, Vlahović i Vujović, mislite li da su realne šanse za renesansu levice? Kako vam se na Kopu dojmio evropski činovnik Goran Svilanović, njegove reči i njegova mudra seda glava? Delite li mišljenje o ‘skoku optimizma’, a u tom trendu u Srbiji imamo blagi oporavak podrške za EU integracije i pad cinizma. Očekujete li s optimizmom predstojeći samit Zapadnog Balkana u julu u Londonu? Sećate li se da je Svilanović Petog oktobra vodio opozicionu kolonu iz Užica. Mislite li da je melanholičan po tom pitanju?