U potrazi za Kristinom

Kako sad to Srbija treba da doprinese „Okupaciji Volstrita“? Kako da svoj čemer ugradi u globalne antikapitalističke kritike i otpore. Šta treba da uradimo: Da postanemo anarhisti, da bacamo Molotovljeve koktele na izloge sa robom Zare, Najkija i drugih kompanija za kojima žudimo od proćerdanih i sirotinjskih devedesetih; da reafirmišemo Korčulansku letnju školu „praksis“ filozofije, da se vratimo „ranom Marksu“, da se vratimo kardeljizmu i „udruženom radu“, da nacionalizujemo tajkunsku imovinu, a sreću potražimo u bespartijskom pluralizmu, ili da jalovu „forumsku demokratiju“ zamenimo interaktivnošću nekakvog modernog socijalističkog saveza radnog naroda? Ili, da sreću potražimo u „svetosavskom korporativizmu“, u slavjanskom prosvećenom apsolutizmu; u pastoralnoj ruralnosti, u gvozdenom zakonu srpstva?

Desimir Tošić mi je pričao kako su se pre rata na Pravnom fakultetu u Beogradu štanglama, pajserima i motkama lemali mladi komunisti i mladi ljotićevci – svako zadojen nekom svojom „novom Evropom“. Pričao mi je i Dušan Makavejev kako se kao klinac zadesio u prestoničkoj kafani „Arilje“ na Cvetnom trgu na dan kad je stigla vest o potpisivanju pakta Hitlera i Staljina (Molotov-Ribentrop). I kako je jedan naivni proleter egzaltirano utrčao u kafanu: „Udružila se dva radnika da spasu svet i pomognu sirotinji“. Istorija je prebukirana naivnim ljudima i idealima. Otuda, bar zbog proživljenog ili svedočenog iskustva, malo opreza. Naročito kada su kritike strasne, jasne i tačne, a alternative sladunjave i maglovite.

Naravno, tačno je da živimo u partokratiji, kako nam skreće pažnju jedan od njenih tvoraca Mlađan Dinkić, tačno je i da je, uprkos dostignutim procedurama i slobodi medija, delegatski sistem počivše SFRJ imao više predstavničkog smisla od ovog danas, tačno je da su nekompetentnost i korumpiranost presudne karakteristike političkih elita u Srbiji, tačno je da Zapad isporučuje možda i prevelike kamate za neke srpske grehove, tačno je i da je korupcija temelj sistema, a ne nuspojava, ali uprkos ovim i sijasetu drugih tačnosti – uključujući i realnu krizu na globalnom nivou takozvanog neoliberalizma – da li je sve to razlog da Srbija na krizu odgovori avanturizmom koji prosto mami iza sejanja i širenja defetizma.

Naravno i da moguće dobijanje statusa kandidata za EU nije presudno za odlaganje izbora do zakonske tačke pucanja – do Đurđevdana, već da je to slab rejting vladajuće DS. S jedne strane, ima i nekog uspeha za politički sistem, uz obaveznu dozu cinizma, da Cvetkovićeva vlada izgura ceo mandat, ali to ne umanjuje osećaj o odsustvu političkog džentlmenstva vladajuće koalicione skalamerije koja se maltene gnuša ideje da Srbiju poštedi maratonske izborne trke od šest meseci.

I dobro, da li je ta razumljiva zgađenost strankama zaista pametan razlog da „okupiramo Srbiju“ opasno neozbiljnim inicijativama, pa da se na kraju zaista zapitamo da li Srbima uopšte treba višepartijski sistem? Što je, priznaćete, antropološki prilično deprimirajuće. Slušam ovih dana „simboličke“ predloge da apstinencijom ponizimo partije, ili još „simboličkije“-da izađemo na izbore, ali da precrtamo listić jer time kao fol iskazujemo bolje stav i zgađenost, nego da ih jednostavno bojkotujemo. Slušam ozbiljne ljude, čak i neke prijatelje, koji puni sebe tvrde da zaista nemaju za koga da glasaju. Ma, nemoj?

U opticaju su ideje da građani sami treba da uzmu stvar u svoje ruke, da oiviče političko polje, da maltene „civilno društvo“ treba da preuzme deo funkcija političkih partija. Civilno društvo, ma koliko bilo potrebno i jako da utiče na odluke, nije i ne sme biti deo izvršne vlasti. Sem na nivou mesnih zajednica i kućnih saveta. U tom kontekstu ono je kao „domaćinska Srbija“. I ona može da ističe svoje vrednosti-od konzervativnih do preduzetničkih, ali je vrlo opasno ako s tom Srbijom hoćemo da zamenimo „trulu demokratiju“. Znate šta hoću da kažem.

Tačno je i da su partije u Srbiji tako ustrojene da su se ogadile mnogim poštenim i stručnim ljudima, ali zar su NVO i sindikati bolji. Pa i tamo kao i u partijama stoluju lideri dvadeset godina. Ne može se se zgađenošću nad partijama maskirati lični konformizam. Ako nisi spreman za revoluciju, za barikade, za „V kao Vendeta“, za rizik da zbog ideala izgubiš sve, onda lepo olovku u ruke i marš na izbore. Isto važi i za otupelu omladinu, kao i za sredovečne oportuniste. Nađite vašu partiju, izvičite lidera, nađite vašu Kristinu Fernandes de Kirhner. Mogu se ideali i bes ugraditi u sisteme demokratije. Truli svet je šokiran koliko mladih ljudi želi da se bavi politikom u Argentini. Kristina ih ohrabruje da menjaju svet. Eto, njoj veruju da je moguć socijalizam sa ljudskim likom.

Dobijem ti ja, možda godinu-dve posle 5. oktobra knjigu čudnog formata koja se zove „Zbogom partije“ (Ljudi govore). To je, u stvari, priručnik za direktnu političku borbu i radost življenja Eimigrative art kolektiva iz Brisela. U uvodu piše da (neo)proleteri postoje, da se sa voajerstva mora preći na akciju, da su parlamentarne partije levice konfiskovale ime proletarijata. Onda, ljudi-proleteri govore o svojim sudbinama. Čak i reditelji. Hito Stejerl (tada 35 godina) ističe da se kapitalizam ne može ukinuti ni umetnošću, ni politikom etničkog identiteta. On dodaje da je teško stvoriti javnu sferu koja neće podleći kapitalističkoj scenografiji. Problem nije u stvaranju novih identiteta, već novih solidarnosti kojima bi se prevazišla fragmentacija subjekata. Opijen obećanjima DOS-a nisam mnogo obraćao pažnju na ovo štivo levičarenje, ali eto jedan politizovani i klasno svesni Art kolektiv je tada upozoravao na ovo danas.

Dobro, ne treba mi da ukidamo partije (bar ne pre Zapada), već one konačno nekog treba da predstavljaju i razviju te nove solidarnosti. Da li, zbog školarina nezadovoljni studenti u Srbiji, ne veruju Dačiću kada na „crvenom univerzitetu“ Megatrendu povodom 44. godišnjice pogibije Če Gevare govori o borbi protiv nepravde, ili ga jednostavno ne prepoznaju kao saveznika? Pitanje nije samo retoričko. Ne agitujem ja za Dačića, samo ne vidim neku drugu levicu u Srbiji. Sa ljudskim likom, naravno.