Beogradski izbori su pokazali da tradicionalne političke partije odlaze u ropotarnicu istorije: Prvo, dakle, DS, DSS i radikali, ali i nešto mlađi LDP. Snagom svog klijentelizma, i bratskom pomoći Sergeja Lavrova, tradicionalni SPS je na mišiće prebacio cenzus, ali proces ‘isisivanja vazduha’ u njihovom slučaju je takav da bar imaju šanse da postanu ‘laburističko’ krilo SNS. Parlamentarni status DJB, Dveri i Nove stranke, nakon BG izbora, postaje latentno apsurdan.

Čeka se šta će uraditi Đilas, koji je srozao Jankovićev rezultat s predsedničkih izbora u Beogradu: U kampanji je Đilas forsirao levičarsku frazu pa bi bilo najlogičnije da se učlani u Borkovu Levicu koja nakon Varufakisove podrške patkarima kida i poslednji grčki ideološki prauzrok smisla svoj postojanja. Napravi li sopstvenu partiju, još jednu u nizu, a pod uslovom da se u nju ne integrišu Jankovićeva i Jeremićeva partija, ili bar ona koja je ‘levlje’, bilo bi to jako neozbiljno. Šapić je pojedinačno jači od svakog entiteta Đilasove koalicije, pa bi bilo šteta da kao pojedinačno vodeća opoziciona snaga ne raširi svoju mrežu po Srbiji. Srbija vapi za Šapićevom pristojnošću. Patkica bi morala da nauči da je populizam kao i holesterol – postoji dobar i loš. NJihov aktivizam vapi za malo dobrog populizma i šteta što ga s gnušanjem odbacuju.

A Vučić i naprednjaci? Deklasirali su opoziciju, ali mogu da se uljuljkaju u uverenju da društveni konflikt ne postoji. NJegova latentnost je zlokobna. Srbija i njene krhke institucije pred velikim su iskušenjima lične vlasti. Opoziciji je potrebna samokritika, a Vučiću samokontrola. Možemo li računati na taj stepen odgovornosti?