Apsolutno romantično

Ovi prvi, recimo, imaju klubove u osam, a ovi drugi u 14 sportova. Dalje, jedni se vezuju za staru Karaburmu, a drugi za Crveni krst, beogradske kvartove. Boje Beograda su „plavo-bela“, a „krstaša“, naravno, crvena, za nepune četiri godine prvi bi napunili 75, a drugi čitav vek postojanja. „Napunili bi“, kažemo.

Imaju te dve sportske porodice i bar nekoliko sličnosti. Najpre, što su bivstvovale i opstale u komšiluku sa dve najveće i najpopularnije „familije“ u Srbiji, a i šire. Što su iz svojih redova iznedrile na desetine vrhunskih sportista i legendi, od Radivoja Koraća do Momira Kecmana, Dude Ivkovića, sadašnjeg predsednika Radničkog, Cece Kitić… Košarkaši OKK Beograda su nekad drmali onom starom Jugoslavijom, rukometašice Radničkog i Evropom, a zanimljivo je da su fudbaleri kluba sa Karaburme (poznatijeg kao Ofka) i košarkaši sa Crvenog krsta u svoje vreme imali isti nadimak – „Romantičari“.

Bilo je mnogo razloga za tako nešto. Kao treći prvoligaš iz Beograda, OFK je oduvek bio prinuđen da traži svoje „parče vazduha“, nikad nije skupo plaćao i dovodio igrače sa strane, sam ih je stvarao, i u to vreme je važilo da igra manje više dobar, ali uvek lep fudbal. I u to mnogo manje ubrzano doba, sve je izgledalo baš „romantično“.

Na Crvenom krstu još tamo od početka 60-ih, stasavali su veliki košarkaši, a onda se sklopila neponovljiva generacija koja je u paklenoj konkurenciji tadašnje SFRJ osvojila titulu. Igrali su osim rezultatski korisno i lepo, nadimak „romantičari“ dobili su baš od navijača drugih klubova.

Za OFK Beograd se nekad navijalo, kao i kad su u pitanju „večiti“, po porodičnoj tradiciji, po „lokalpatriotizmu“ u smislu neke veze sa Karaburmom, ali i po fudbalskom „afinitetu“. To su bili ljudi koji su na stadion dolazili sa željom da gledaju lep fudbal, da im ništa sa tribina ili tabele sa toga ne skreće pažnju. Taj stadion sad je ruševina u širem centru Beograda, lik Slobodana Santrača naslikan na zidu, deluje kao spomenik nečemu što je bespovratno nestalo. OFK Beograd se u drugoj diviziji nalazi na samom dnu, donedavno se makar jedan fudbalski funkcioner pominjao kao njegov čelnik, sada su, očigledno, od njega svi digli ruke. Prostorije i stadion Radničkog na Krstu mesecima su, zbog dugova, bez struje, košarkaški klub je daleko od najvišeg ranga, ima entuzijasta koji to pokušavaju da promene, ali mrka kapa.

Stanje u klupskom sportu u Srbiji, osim kod državnih mezimaca, odavno nije ni nadrealno, a kamoli romantično.