U Srbiji je rukomet već dugo u zapećku, liga se više puta raspadala i sastavljala, neki ranije veliki klubovi takođe, u Savezu se dešavalo sve i svašta, sve što od igrača iole vredi odlazilo je u pečalbu glavom bez obzira. Ponešto je ulagano, uglavnom po Vojvodini, ali je bilo kakvo svetlo na kraju tunela bilo nevidljivo.

Pre mesec i nešto dana povod je bilo Svetsko prvenstvo za rukometašice u Nemačkoj, Srbija je igrala odlično, završila kao prva u grupi, ali je onda jedan baš loš dan presudio u osmini finala sa Crnogorkama. Pisalo se i pričalo tad o rukometašicama, iznebuha dakako, čak i oni koji sebe smatraju poznavaocima sporta „uopšte“ u samopreslišavanju bi shvatili da znaju za možda dva-tri imena reprezentativki Srbije. Ali i da i za njih ne znaju gde igraju, koji uopšte klubovi još postoje, šta je sa nekada slavnim klubovima kao što su bili Radnički, ORK Beograd, Voždovac… Ko je sada najbolji klub u Srbiji, koji je kvalitet te lige.

A onda je posle male pauze počelo pumpanje ovde davno probušene rukometne lopte povodom Evropskog prvenstva za rukometaše koje je ovih dana u toku u Hrvatskoj. Razlog je više nego prepoznatljiv – na otvaranju tog takmičenja igrali su domaćin Hrvatska i Srbija, išlo se tu u sitna crevca i krvna zrnca, beležilo se i podsećalo se na svašta što su koautori samo njima potrebne kampanje smatrali za važno da ni od čega naprave – nešto. Tek tu i tamo promakla je poneka o rukometu kao takvom, ali ne da preovlađuje.

Hrvatska je, naime, svetska i evropska sila u rukometu još od raspada zajedničke države, i reprezentacija i klub(ovi) su na visokom nivou, osvojene su brojne medalje i tamo je taj sport u samom vrhu popularnosti, možda i odmah posle fudbala. Hrvatska je i preuzela domaćinstvo EP i zato što im samo titula evropskog prvaka nedostaje u riznici trofeja, to što im je Srbija zapala u grupu, više je bio deo ovdašnjeg folklora nego takmičarskog naboja.

S ove strane, mnogi koji su „očekivali“ pobedu usred Splita nisu bili baš sigurni da li se igra prvenstvo Evrope ili sveta, a kamoli nešto znali o sastavu naše ekipe i njenim šansama. I da smo se „jedva“ na ovo takmičenje plasirali, da na mnoga pre nismo, i da je jedini bljesak u poslednjih ko zna koliko godina ona medalja sa Evropskog prvenstva koje je pre šest godina bilo u Srbiji, i kad je u polufinalu pobeđena baš Hrvatska.

Koliko prekosutra, o rukometu se ovde uopšte neće pričati ni pisati, kao ni pre. Do neke prilike da ga se rado setimo, promuljamo kroz medije i onda – ispljunemo.