Momak koji se zove Alen Omić potpisao je prošle nedelje za Zvezdu, i u nekim normalnim okolnostima bilo je bitno pomenuti da je evro-karijeru razvijao u Gran Kanariji, Efesu, Unikahi i Hapoelu iz Jerusalima, da igra centra, ima 25 godina i visok je 216. To su stvari koje ulaze u CV igrača uz more statistike, i to je jedino bitno u izboru „stranaca“. „Iako“ je rođen u Tuzli, a odrastao u Sloveniji za čiju reprezentaciju nastupa.

U okolnostima koje nisu baš normalne, Omić je na dan potpisivanja ugovora dao očigledno pripremljenu izjavu u kojoj navodi da narod u Srbiji doživljava kao sebi blizak, da ljude deli na one dobre i loše. „Ako baš nekoga i interesuje, ateista sam, pa neka bude da je Crvena zvezda moja nada i vera, jer je meni košarka na prvom mestu“, pokušao je Omić da predupredi ono što se kasnije desilo.

Na pomenutoj utakmici na kojoj je debitovao na tribini gde su „najvatreniji“ navijači Zvezde dočekao ga je transparent – „Šiptar, Hrvat, Balija, nisu moja bratija“, a ispratio – „Hvala upravi za radost i titule, dok igra ko ne treba na nas ne računajte“, uz zvižduke i skandiranja „Odlazi“ sa istog mesta. Možda su u pravu oni koji tvrde da je i u tom zlu dobro što je ogromna većina prisutnih u dvorani izviždala poruke „Delija“ i dala podršku košarkašu, i što je otprilike isti odnos snaga pokazan na društvenim mrežama. Ali sigurno nisu u pravu oni koji misle da će ovaj „događaj“ išta dalekosežno promeniti.

„Organizovane“ navijačke grupe odavno su prerasle stadione i suštinsku vezu sa sportom. Iako i one imaju pravo na izražavanje mišljenja, i za njih bi trebalo da važe pozitivni zakoni ove zemlje, imaju oni pravo i na „pravoslavni fundamentalizam“, ali ne i za šovinizam, na kraju: misle li oni stvarno da treba da određuju sastave timova za koje „navijaju“ pritom analizirajući krvna zrnca. Misle i – hoće.

I to ne važi samo za „navijače“ Zvezde. Podsećati koji su sve nepravoslavci u njihovom klubu slavom ovenčani i sablažnjavati se nad „performansom“ u „Pioniru“ kao što to uradi premijerka (a ne i predsednik), nije samo licemerno već i prozaično. Misle i hoće, baš zato što im je to do sada bezbroj puta uspevalo, što sebe vide iznad svega pa i zakona. I što im i to uspeva.

I uspevaće sve dok neko konačno ne podvuče liniju i pokaže da li su oni potrebniji klubovima, ili klubovi njima.