Bilo bi previše strogo da se poseta od 11 hiljada ljudi na prijateljskoj košarkaškoj utakmici Srbija-Francuska proglasi sramnom. Strogo da je nazovemo neočekivano lošom, a realno-očekivano beogradskom.
Da ostavimo po strani frazetine kako Beograd voli sport (košarku), kako je glavni grad bio uspešni domaćin nebrojeno mnogo velikih takmičenja u „skoro svim“ sportskim disciplinama, kako su Beograđani svojom podrškom doveli do mnogo trofeja. I populističke, o patriotizmu, „svetom grbu i dresu“. Ovde je u pitanju mentalitet, najsloženija reč kad je Balkan u pitanju, reč koja bi mogla biti i naslov multidisciplinarnog istraživanja šta se pod tim sve podrazumeva. Ovog puta u pitanju je bilo samo nekoliko segmenata toga i takvoga mentaliteta, onaj čisto „beogradski“ i onaj još čistije malograđanski, pre svega.
Utakmica nije bila takmičarska i ni o čemu nije odlučivala, bila bi prva dijagnoza. „Kontraindikacije“ su ipak jače, čak i da zanemarimo reprezentativce Srbije koji su takođe rasuti po celom svetu i nema baš puno prilika da ih uživo gledamo. Francuzi su u Beograd došli u najjačem sastavu, nije da baš svako malo možete da gledate jednog Tonija Parkera, Dijaoa, De Koloa… Ljudi jednostavno nemaju para, verovatno druga. Činjenica je da su prazna ostala najjeftinija mesta od 200 dinara, pa je teško da je cena odbila i one sa tanjim džepom. Godišnji odmori su u jeku, bila bi treća, verovatno i najgluplja. Beograd plus sva mesta iz kojih se u prestonicu stiže za sat sat i po vremena raspolaže sa „tržištem“ od oko tri miliona ljudi.
„Beogradski“ mentalitet znači, pre svega, razmaženost velikim brojem velikih događaja, istog vikenda u „Pioniru“, recimo, igrala se Svetska liga u odbojci. Verovatno bi i Košarkaški savez izmestio ovu utakmicu makar u Novi Sad da tu razmaženost nisu potcenili. A onda se ispravili: na večerašnju utakmicu sa Grčkom ulaz će biti besplatan. Mnogo grđa i opasnija je malograđanština: kad se nešto proceni posebno „važnim“, ulaznice se liferuju po svim burazerskim linijama, a najviše onom političkom. Tako će verovatno biti u Areni 9. jula kad je na programu finale Kvalifikacionog turnira za Rio, tako je bilo i kad je bio vaterpolo, pa i mali fudbal. Tada su Arenu napunili uglavnom oni koje to uopšte ne zanima, ali je biti tamo stvar prestiža, samo da se okine „selfi“.
Negativna selekcija na tribinama je, uostalom, odavno rak rana srpskog sporta.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
