E sad je utoliko gore što vrlo često onome kome želite ne možete ni da postavite pitanje, ili do njega ne možete da dođete, ili ga njegova „PR“ okolina čini gluvim, slepim i nemim.

Novinar francuskog „Monda“ je pre neki dan uoči utakmice Zvezda – PSŽ na redovnoj konferenciji za novinare treneru crveno-belih Vladanu Milojeviću postavio pitanje na koje nije dobio odgovor. Zanimalo ga je kako Milojević i ekipa reaguju na to što je u međuvremenu od prvog meča ta dva rivala pokrenuta istraga o eventualnom nameštanju. Gospođa koja je vodila KZN munjevito je reagovala, saopštila da su moguća samo pitanja o utakmici, a novinar „Monda“ je posle ponovljenog odbijanja odgovora napustio salu. Razgovor istomišljenika je mogao da se nastavi.

Istog dana ali i sutradan, većina ovdašnjih medija nastup francuskog kolege ocenila je kao „provokaciju“, koja je, jelte, identifikovana pa neutralisana. Šta je u tom potpuno benignom pitanju bilo provokativno, ostalo je nepoznato. Na slična je trener Zvezde već odgovarao, klišeizirano, ali odgovarao. Stekao se utisak da bi to uradio i ovog puta, ali je „moderatorka“ to, po ranijim instrukcijama ili u naletu samoinicijative, jednostavno sprečila. U pitanju, da razjasnimo, nije bilo nikakve uvrede, insinuacije, zalaska u intimu ili čega sličnog. Kolega je pitao ono što zanima njegovu javnost, nikoga ni za šta nije optuživao, i otišao je uz opasku da je mislio da je ovo „javna“ KZN, a ne „privatna“.

U domaćem sportu, bili u pitanju savezi, klubovi ali i pojedinci na snagu je stupilo pravilo selektovanja novinara i medija na one koji su „dobri“ i „naši“, i one druge, „zlonamerne“ koji bi uvek nešto da pitaju. Ovi prvi su obasuti privilegijama, imaju prolaz u klubu za mahom poluprazne ili klot prazne intervjujčiće koje češće potpisuju nego što prave. Tu su pitanja sa kojima se sagovornici slažu, svi se valjda na kraju izljube. Ovi drugi koji su vrsta u izumiranju se drže što dalje od zabrana, onemogućuje im se direktan kontakt sa igračima i trenerima, traže se unapred pitanja i „razlozi“ za razgovor, „odobrenja“ su retka a obrazloženja za odbijanje glupa.

Tako su glasnogovornici koji su aktere stavili iza gvozdene zavese u zlatne kaveze, postali čuvari njihovih „tajni“ i savesti. Portparoli u civilizovanom svetu služe da bi javnost (novinare) približili onome što rade i onima koji rade, da li to u Srbiji uvek ima razloga da se novinari „koji pitaju“ drže što dalje, jer ima šta i zašto da se krije.

Pitam, dakle, provociram.