Pa zar i u vaterpolu, kakvi su to roditelji, je l’ se tako daje primer deci – najčešća su „visokomoralna“ pitanja tim povodom postavljena.

A ništa tu nije šokantno, jeste bruka i sramota onako „metafizički“ gledano, ali i slika i prilika stanja u društvu koja se notorno posledično manifestuje u svim sferama, a nekako najtransparentnije baš u sportu ili neposredno oko njega. Pre desetak godina, bio sam prisutan, igrali su u nekom balonu fudbal dečaci od šest godina, polaznici jedne od fudbalskih školica. Jedan klinac bio je vidno spretniji od drugih, a njegov otac visio je na ogradi i bez prestanka urlao – šutni kad ti kažem, što dodaješ idiote. A onda ga usred „meča“ pozvao do ograde i sasuo mu u facu koktel pretnji i uvreda, usput kažiprstom vitlajući prema treneru.

Pet godina kasnije, u pitanju je bila košarka, mlađi pioniri. Sve ostalo je bilo isto, s tim što je „alfa-otac“ ovoga puta zbog dosuđenog faula njegovom nasledniku nasrnuo na sudiju, došla je i policija. Već sada se pouzdano zna da onaj prvi dečko nije postao fudbaler, a verovatno je mogao. Sa velikom verovatnoćom se može predvideti da ni ovaj drugi neće postati košarkaš, iako je talenat vrcao iz njega. Mnogi se pitaju zašto roditelji rade na štetu svoje dece, da li je i tu put popločan „dobrim namerama“. Zato što to u ovom slučaju nisu deca, nego izlaz iz svih problema.

Nije mesto za citiranje svih psiho zaključaka o greškama u vaspitanju, ali ni roditelji mladih sportista, ma koliko to rušilo neke „aksiome“ o sportu kao čistoj i zdravoj stvari, ne razlikuju se od roditelja raznih „zvezdica“ na pevačkim takmičenjima, niti „manekenčića“ koje bi na pistu po svaku cenu. Roditelji u svom svom beznađu, manje materijalnom više duhovnom, u svojoj deci vide spas iz sopstvene neostvarenosti, biće svima bolje već od „prvog ugovora“. Da li neko pita tu decu da li pristaju na to?. Naravno da ne, kao što se to dešava i sa malim prosjacima. Princip je isti, samo su „specijalni efekti“ drugačiji.

U materijalnoj bedi koja je pojačana i onom ljudskom, deca se prodaju za traktore, s jedne strane, ili se bacaju u ruke „zverima“ koji će, doduše kao i roditelji, učiniti sve da im „to“ donese dobit. Zašto se onda to dešava i u vaterpolu kad u njemu nema para, ili bar ne velikih? Zato što je i to malo za mnoge mnogo i zato što taj klonirani roditeljsko-menanadžerski mozak funkcioniše po istim pravilima.

„Sport za sve“, zato je ironični slogan u situaciji kad se na tribinama tuku i majke, učestvuju i treneri, a očevi su tu „po difoltu“, jer se oni najbolje razumeju.