Odavno jedna tako štura vest nije izazvala pravu lavinu reakcija po čaršiji, na društvenim mrežama, po internet forumima. U ogromnoj većini odjek njene odluke je negativan, i to negativan na više nivoa. Preovlađuju lekcije iz patriotizma, koje sobom obično nose vulgarne podele na one u tom smislu ispravne i one druge koji su, šta drugo, nego izdajnici. Odmah za njima su seksistički i najniži udarci na njen privatni život, uvredljive „dijagnoze“ njenog karaktera i moralnog sklopa i tabloidni „pronalasci“ nekih sasvim „živih“ razloga za takvu njenu odluku. Pokazivanja i zrnca razumevanja bilo je srazmerno malo, važi to za internet pričaonice različitih provenijencija, od onih gde se barata najnižim pobudama, do onih koji se smatraju manje više elitnim.

Prva i do sada jedina javna reakcija stigla je od selektorke naše Fed kup selekcije Tanje Ječmenice, koja je u tom smislu bila i prozvana. Ona je izrazila žaljenje zbog odluke Ivanovićeve, ali i poštovanje njenog stava i razumevanje za lične razloge. Iz Teniskog saveza se niko nije oglasio, stekao se utisak da je informacija posle par nedelja brižljivog čuvanja, nekim kanalima ipak „iscurela“ u javnost. Ostalo je nepoznato zašto je uopšte prikrivana kad je jasno da bi morala na svetlost dana svakako pre meča sa Belgijom, 16. i 17. aprila u Beogradu.

Odluka Ane Ivanović, prijala nekom ili ne, svakako ne zaslužuje bilo kakvo „patriotsko odmeravanje“, za šta u Srbiji uvek ima samozvanih i samoovlašćenih. Igrati za nacionalni tim svakako je čast za vrhunskog sportistu, sam poziv „pod zastavu“ uglavnom znači i još jednu potvrdu kvaliteta sportiste. Čast, ali ne i obaveza. Profesionalni sport je danas izuzetno i fizički i psihički zahtevan, nastupi za reprezentaciju ponekad umeju da se preklope i sa terminima kad je sportisti neophodan odmor ili rehabilitacija posle neke povrede. To bi se moglo podvesti pod „objektivne“ razloge.

S druge strane, moguće je da se nekome nastup za državni tim vremenski podudara sa nekim višim prioritetima koji su postavljeni u karijeri. Mnogi su skloni da maliciozno komentarišu kako sportisti zarađuju astronomske sume, običnim smrtnicima nezamislive, a ne žele da se odreknu delića toga zbog „opšteg dobra“. Pritom zanemarujući da je produktivni vek sportiste kratak, da ga mala nesmotrenost ili splet nesrećnih okolnosti može i dodatno skratiti. I zaboravljajući da je u ovom društvu zaista malo onih koji su spremni na neke lične žrtve zarad opšteg interesa, u sportu ih je ipak više nego u drugim oblastima. Osim toga, posebno kad je tenis u pitanju, svi naši asovi su proizvod ulaganja, žrtvovanja i upornosti samo sebe i svojih porodica, te pozivi na vraćanje dugova državi ovde nemaju nikakvog osnova.

Uzimanje za primer Novaka Đokovića, neodgovorno je iz više razloga. Najpre, on je po mnogo čemu jedinstven i neponovljiv, i u sportskom i u svakom drugom smislu. A zatim, licemerno bi bilo ne podsetiti da je i u slučajevima kad je Đoković otkazivao nastupe za reprezentaciju, bilo i te kako zluradih komentara i pozivanja na „finansijski patriotizam“ jer on, jelte, ima boravište u Monaku te tamo plaća i porez. Mnogo je u novijoj istoriji bilo primera da su sportisti otkazivali „poslušnost“ nacionalnim selektorima, uglavnom se to dešavalo u najeksponiranijim ekipnim sportovima, razlozi su takođe bili raznoliki, i javnost se uglavnom postavljala na jednu ili drugu stranu zavisno od ličnih i navijačkih simpatija.

Ono što „slučaj“ Ane Ivanović čini posebnim i što, u suštini, i može biti predmet polemike je pre svega način na koji je to učinila. A zatim i „zatvorenost“ pisma u kojem je navela razloge za tako nešto i samim tim otvorila širok prostor za svaku vrstu nagađanja, pa i ona zlonamerna.

Poslati imejlom obaveštenje da više ne želite da nastupate za reprezentaciju, u najmanju ruku je nepopularni presedan, teško da bi se iko mogao setiti sličnog primera u domaćem sportu. Čini se nekako neizbežnim da se tim povodom obratite javnosti preko konferencije za štampu, ili makar otvorenim pismom. Loš manir koji je ovde iskorišćen na neki način nagoveštava i bes, i ljutnju, moguće i nedovoljnu promišljenost. Jer „pretpostavljeni“ razlozi kojima se barata više su nego problematični, a pre svega netačni. Domaća javnost prema Ivanovićevoj bila je pretežno dobronamerna, čak se u nekim segmentima koji nisu teniski u njenoj glorifikaciji i preterivalo. Bilo je naravno i neprimerenih komentara u situacijama kad je otkazivala nastupe za nacionalnu selekciju, ali tako nečega nije bio pošteđen čak ni Novak Đoković. Stručniji deo javnosti jeste kritikovao i njenu igru, ponekad i posvećenost tenisu, ali to je tako uobičajeno kad se bavite javnim poslom, pa i u sportu.

„Slučaj“ je ovoga puta, dakle, samo način na koji je saopštena lična i legitimna odluka, i ogromni prostor koji je ostavljen za spekulacije i manipulacije. Ana Ivanović svakako zaslužuje zahvalnost za sve što je dala srpskom tenisu i poštovanje za ono što je postigla u karijeri.

Poštovanje, međutim, zaslužuje i zainteresovana i dobronamerna javnost, što je Ana ovog puta, na svoju štetu, zaboravila.

Svesno u „selebriti“

U „pretpostavljanju“ skrivenih razloga za ovaj potez najpre se nameće činjenica da je privatni život Ane Ivanović i te kako bio i jeste tema, ne samo domaćih, već i svetskih medija. Još kao tinejdžerka posle osvajanja Rolan Garosa i boravka na prvom mestu WTA liste ona je na neki način pristala da bude deo tog sportskog „selebriti“ sveta, da koketira sa svetom mode, svetskim džet-setom.

Te džungle pojele su mnoge talente, ako se još neko seća Ane Kurnjikove koja je bila veliki talenat a karijeru je završila ne osvojivši nijedan WTA turnir. Moguće je da je kod Ane Ivanović tenis trpeo i zbog glamura koji je oko sebe postavljala, gomile naslovnih strana magazina, te najezde paparaca koji su za takav način života neizbežni. Mediji su beležili i detalje iz njenog intimnog života, pisalo se o njenim emotivnim vezama i raskidima. Bitno je reći da je plivanje u tom svetu pre svega stvar lične odluke, vi na to možete da pristanete kao, na primer, u svetu fudbala Romaldo, a možete i da to izbegnete, kao recimo Mesi. U svakom slučaju, inostrani mediji su i u tom smislu bili grublji nego domaći, pa čak i kad je u pitanju njena veza sa nemačkim fudbalerom Švajnštajgerom.

Karijera u Fed kupu

Ana Ivanović za reprezentaciju je debitovala 2006. U 17 nastupa za nacionalnu selekciju odigrala je ukupno 29 mečeva, u singlu je dobila 17 duela, a izgubila sedam, dok je u dublu njen skor 3-2.

Učestvovala je u najvećem uspehu našeg Fed kup tima 2012. godine kada je Srbija na putu do finala eliminisala Belgiju i Rusiju, a u finalu izgubila od Češke u gostima.

Ana je igrala sa Rusijom – izgubila je od Kuznjecove i dobila Pavljučenkovu, dok je u finalu poražena od Šafaržove, a savladala je Kvitovu.