Dante - simbol Italije 1

O Homeru ne znamo gotovo ništa, o Šekspiru sasvim malo, što naučnike i maštom okrilaćene čitaoce nije omelo da o njihovom identitetu ili „pluralitetu“ spekulišu i ispredaju legende.

O Danteu pak mislimo da znamo mnogo: ko je on bio, gde je živeo i kako je izgledao. U Firenci možemo da posetimo njegovu kuću, kao i obližnju crkvu njegove Betariče.

Dante je jasno ocrtana figura čvrstog profila koja ima dugu istoriju recepcije. Ono što znamo o njemu potiče uglavnom iz njegovog fikcije. Onovremene hronike ga retko spominju, a ono što Bokačo u Dante-Vita o njemu piše dolazi iz usmenog predanja, sročeno je iz legendi.

Da se o godini rođenja samo može nagađati, kao i o njegovoj političkoj karijeri, da pozadina njegove osude i razlozi za njegov egzil leže u tami i da se nastanak njegovih književnih dela ne da precizno datirati, sve te nedoumice iščezavaju kada se otvori i počne čitati „Božanstvena komedija“.

Dante, koga čitav svet samo imenom apostrofira, bio je još za života legenda. Pouzdani datum njegovog rođenja se ne može odrediti.

Ali njegov imaginarni put iz „Pakla“ u „Raj“, u preduskršnjoj strasnoj sedmici godine 1300. odvija se u 35. godini njegovog života, a po zodijaku je rođen u znaku „blizanaca“, iz čega se može zaključiti da je Dante rođen između sredine maja i sredine juna 1265. u Firenci, kao sin trgovca Aligijera koji je bio na zlom glasu.

To je dakle bilo pre ravno 750. godina.  Dante je bio izložen nevoljama ne kao kulturni revolucionar, već zbog svojih političkih pogleda: rascepljen između frakcija – papi lojalnih Gibelina i Gvelfa, lojalnih carskoj dinastiji Štaufen. Umro je u Raveni u septembru 1321.

Nakon antičkih literarnih heroja od Homera do Ovidija, nova književnost u Evropi se temelji na Danteu. Njegova popularnost zasniva se već na njegovom jeziku.

Dante je mimo svog osnovnog književnog dela pisao poeziju i traktate u oblasti teologije, filosofije i drugih nauka. Pored „Božanstvene komedije“ tu je i biografsko delo „Vita nuova“, u kome je Beatriče već kao devetogodišnja devojčica stavljena na pijedestal idealne ljubavnice. Među njegovim spisima posebno mesto ima „De vulgari eloquentia“, traktat o izražajnoj snazi narodnog jezika koji je napisan latinskim jezikom, za razliku od „Vita nuova“ ili „Comedia“,  pisanih firentinsko-toskanskim idiomom.

Đovani Bokačo, njegov firentinski kompatriot i veliki  književnik, napisao je 1350.  kratku biografiju svog idola. U njoj Bokačo vidi Dantea kao Homerovog i Vergilijevog brata.

Dante je svoje delo naslovio jednostavnim „comedia“, kao antitezu Vergilijevoj „trageděa“.

Tek je u izdanju iz 1555. ovom delu dat naslov koji mu je Bokačo pripisao: Divina Commedia –  Božanstvena komedija. U Commedia opisuje Dante putovanje (altro viaggo) u onostrani svet kroz tri dela „Pakao“, „Čistilište“ i „Raj“ u 100 pevanja, „Pakao“ i Čistilište“ po 33 pevanja i „Raj“ sa još jednim dodatnim pevanjem – in summa 14.233 stiha u tercinama.

U ovom vizionarskom putovanju kroz onostrane pejzaže i svetlosne predele sreće Dante stotine istorijskih i mitoloških figura sa kojima on opšti/razgovara.

Commedia je literarno-umetničko delo koje kao suma srednjevekovlja predstavlja jedan od vrhunaca svetske književnosti. Samo još Biblija i dela Homera, Šekspira i Getea, kao i Mocarta, imaju takav univerzalni smisao.

Dante se na Veliki petak 1300. izgubio u tamnoj šumi u carstvu mrtvih, kroz koje ga vodi i kao pomoćnik prati antički pesnik Vergilije, autor rimskog epa „Eneida“.

Kroz amfiteatralni bezdan se silazi u krugove „Pakla“.

U prvom su „bezgrešno grešni“, pre Hrista rođeni i nekršteni. To je limbus koji je papa Benedikt XVI tj. Racinger teološki ukinuo, iako je ostavio mogućnost za milost i nadu na Strašnom sudu: za antičke pesnike i filosofe kao što su Homer, Horacije, Aristotel ili Vergilije, koji kod Dantea dobija samo malo duži izlazak, do vrata raja. Čak i Sultan Saladin se ovde nalazi. U drugom krugu sreće Dante Jelenu i Kleopatru, a potom i savremene političare (što deluje kao dokumentarna fikcija). Još dublje i grđe u dubinama nalaze se prepredeni Odisej i nehrišćanski prorok Muhamed.

U samom centru Orkusa vatra, potoci krvi i hiljadu muka kažnjavaju Lucifera u surovoj hladnoći večnog leda.

Beatriče je glavna figura , a Dante junak „Komedije“. Beatričina lepota je izraz njene bliskosti Bogu, njene istinitosti. Ona ne zasenjuje Dantea, već ga prosvetljuje, jer svetlost i ljubav postoje uzajamno.

Tako opisuje Dante onostrano putovanje u kome mu anđeoska žena uzvraća ljubav kao prosvećenje i vodi ga ka krajnjoj svetlosti, ka Bogu. Dante, poput srednjevekovnih trubadura, svesno postaje protagonista sopstvenog pesništva, stopivši biografski subjekt sa literarno-fikcionalnim subjektom.

Komedija je spoj pesništva i egzegeze na narodnom, toskanskom jeziku koji će postati italijanski literarni jezik – time Dante postaje „padre della lingua“.

Frančesko Petrarka (1304-1374) i Đovani Bokačo (1313-1375), obojica, kao i Dante, pesnici iz Toskane, pisali su na starofirentinsko-toskanskom idiomu, utvrdivši ga konačno u književni jezik Italije. Dante, Petrarka i Bokačo čine „tre corone“ italijanske književnosti.

O mešavini stilova u Danteovom delu veli nemački filosof Fridrih Vilhelm Jozef Šeling: „To božanstveno delo nije plastično, nije pitoreskno, nije muzikalno, već je sve to istovremeno, kroz zajedničku slivajuću harmoniju. Božanstvena komedija nije samo dramatična, nije samo epska, nije samo lirska, već je jedinstvena, neponovljiva i singularna mešavina svih tih odlika.“

Kod Dantea su High and Low istovremeno prisutni, jer on vlada visokim i niskim, uzvišenim i vulgarnim. Već prvom strofom autorovo (auktorijalno) „ja“ stupa na binu – što je Danteova inovacija. Iako smo zvanično još uvek u srednjem veku, odmah nastupa autor sa svojim „ja“, koje će od renesanse dominirati kao subjekt moderne.

Prenos Danteovih kostiju iz Ravene u Firencu je trajao od 14. do 19. veka, da bi se tek 1829. one našle u crkvi Svetoga Krsta (Santa Croce), u kojoj pesnik zamišljen sedi na sarkofagu neoklasičnog stila.

Sa desne strane ukazuje personificirana Italija patetičnim gestom na pesnika, a personificirana poezija se plačući naginje nad sarkofagom. Italija ga proslavlja, a poezija oplakuje: time je Dante u jednoznačnom ikonografskom gestu-himni predstavljen kao nacionalni Pesnik par excellence.

Reagovanje na Dantea i njegovo delo ima dugu istoriju. Napolitanski filosof Đambatista Viko (1668-1744) je u njemu video „toskanskog Homera“, koji u narativno-kompleksnim epizodama „ne nudi drugo do istoriju“: istoriograf kao literarni praotac. Književni istoričar Frančesko de Sanktis (1817-1883) je u svojoj „Istoriji italijanske književnosti“ iz 1870. (prvoj sistematičnoj istoriji italijanske književnosti od 13. do 19.veka) Dantea uzneo na pijedestal nacionalnog pesnika. U njoj je reč o „Komediji“ kao o „prvoj velikoj fantaziji modernog sveta“.

Danteovu poetsku i moralnu ozbiljnost je isticao i Benedeto Kroče (1886-1952). „Božanstvena komedija“ je jedno od najprevođenijih dela svetske književnosti, u tome se može porediti samo još sa Biblijom i Šekspirovim dramama.  August Vilhelm Šlegel (1767-1845) je „Komediju“ video kao preteču romantizma i u njoj „spoj religije i poezije“. Kult Dantea u nemačkoj romantičarskoj poeziji je legendaran. U Drezdenu, Firenci na Elbi, o 600.-godišnjici pesnikovog rođenja, 1865, osnovano je „Dante Gesellschaft“ koje i danas postoji.

Ilustracije „Komedije“ su nebrojene. Svaka epoha istorije umetnosti ima sopstvenu vizuelnu varijantu grandioznog sižea, posebno „Pakla“. Rodenov „Mislilac“ iz 1882. je predstava Dantea.

Deo kulturnog kanona je i Listova „Dante-simfonija“ iz 1857. Ezra Paund (1885-1972) i T.S. Eliot (1888-1965) nalazili su u „Komediji“ vrelo inspiracije za sopstvenu liriku. Paund je „Komediju“ video kao „ciklus misterioznih igara“. Eliot je smatrao Dantea i Šekspira očevima zapadnoevropske književnosti i kulture. Svaki italijanski grad ima jednu „Via Dante“ ili „Viale Dante“, „Piazza Dante“ ili „Teatro Dante“.

Nekada je njegov portret u reljefu krasio novčić od 500 lira, danas je Danteov markantan lik utisnut na novčiću od dva evra, postavši tako jedna od opštih figura evropske identifikacije.

Snimci čitanja Dantea na sajtu Italijanskog instituta za kulturu

Povodom #Dantedě, nacionalnog dana posvećenog Danteu Aligijeriju koji se obeležava 25. marta, Italijanski institut za kulturu u Beogradu predstavlja čitanje Danteovih tercina na društvenim mrežama Italijanskog instituta za kulturu (Fejsbuk, Instagram i Tviter). Upućen je poziv svim zainteresovanima da se snime dok čitaju stihove „Božanstvene komedije“ (od tri do pet tercina) na italijanskom ili srpskom i podele snimak na društvenim mrežama koristeći haštag #Dantedě uz obeležavanje zvanične stranice Instituta Žiicbelgrado. Na Danteov dan biće objavljen video sa snimcima svih punoletnih učesnika koji su pristigli.

Humani gest italijanske vojske

U teškim danima za italijanski narod Arhiv Srbije podseća na humani gest italijanske vojske prema stradalim srpskim vojnicima u Valoni u toku Prvog svetskog rata.

O stradanjima srpskih vojnika i civila tokom povlačenja preko Albanije ostala su brojna potresna svedočanstva savremenika. Jedan manje poznat dokument iz Arhiva Srbije sadrži podatke da su regruti srpske vojske sa vojnicima redovne vojske umirali od gladi i bolesti na pesku pored mora u Valoni.

Italijanski vojnici su prikupili više od 300 kostura umrlih srpskih regruta i vojnika, sahranili ih u zajedničku grobnicu i podigli spomen-ploču na kojoj su napisali: Junačkim  Srbima koji posle epske borbe sa nadmoćnijim neprijateljem, prinuđeni na dugo i mučno povlačenje, iznemogli podlegoše žudeći za dalekom otadžbinom. Njihova ratna braća Italijani prikupivši njihove kosti otkrivene vetrovima i morem podigoše ovaj spomenik u ime većnog mira. 1916 – 1917.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.