Akademik Ljubomir Simović za Danas: Državom upravljaju svemoćni diletanti 1Foto: Stanislav Milojković

U vreme komunističke vlasti bilo je vrlo neuputno sećati se događaja iz srpske istorije. Svako sećanje na Prvi svetski rat izazivalo je podozrenje, što sam osetio i na sopstvenoj koži.

Naime, u drami „Čudo u Šarganu“, koja se u režiji Mire Trailović od 1975. igrala u Ateljeu 212, pojavljuju se, tražeći neku svoju pravdu, i dva mrtva vojnika iz Prvog svetskog rata. Sama njihova pojava je izazvala pravu uzbunu. Govorilo se čak i o zabrani predstave. Na predstavu je došao i tadašnji savezni ministar unutrašnjih poslova, Stane Dolanc, da vidi o kakvoj se to diverziji radi. Srećom, „Šargan“ je sve to preživeo i na sceni se održao preko šesnaest godina – kaže na početku razgovora za Danas pesnik i pisac Ljubomir Simović povodom novouspostavljenog praznika – Dana primirja u Prvom svetskom ratu.

Slavljenje ovog praznika u trenutku rata između Rusije i Ukrajine deluje ironično, a stav srpskih vlasti prema ovom sukobu takođe je problematičan. Tu je i pitanje Kosova i najnovija zbivanja u vezi sa njim, kao i uvek aktuelna dilema ima li umetnik, intelektualac veću odgovornost od običnih ljudi i stoga i obavezu da javno istupa. Sve to takođe bili su razlozi za razgovor sa akademikom Simovićem.

Umesto da slavimo mir, mi smo izgleda na pragu novog svetskog rata. Kakve to lekcije čovečanstvo nikako ne može da nauči i zašto?

– Vi uspostavljanje praznika Dana primirja u Prvom svetskom ratu gledate u kontekstu Putinove agresije na Ukrajinu. Ja se ne dvoumim oko toga da li taj rat treba osuditi. Ali mi smo posle Drugog svetskog rata imali čitavu seriju ratova – od onog u Koreji, u Vijetnamu, na Bliskom istoku, u Avganistanu, u Azerbejdžanu i Jermeniji, u Iraku i Siriji, sve do ovih nesrećnih ratova u kojima se tokom devedesetih raspala Jugoslavija. LJudi iz svega toga ništa nisu naučili, i spremni su da, ko zna po koji put, i ko zna po koju cenu, sudbinu prepuste ljudima koji ne kriju svoje diktatorske ambicije, i koji se ne ustežu da svoju moć demonstriraju tako što će svoje sugrađane da šalju u rovove i grobove.

Kako vam izgleda držanje Srbije i predstavnika vlasti u odnosu na sukob Rusije i Ukrajine? Ima li u tome ikakve državničke mudrosti ili sve, kako to ovde često biva, deluje kao da smo obezglavljeni?

– Srpska vlast proklamuje da je njena politika – politika sedenja na dve stolice – nezavisna. Pre bi se moglo reći da je ta politika konfuzna. I dvolična. NJen cilj je, navodno, da uđe u Evropsku uniju a, sudeći po onom što radi, i po onom što ne radi, ona praktično čini sve da u Evropsku uniju ne uđe. Pridružila se osudi agresije na Ukrajinu, ali je u toj osudi ostala na pola puta. Vi se pitate da li ovde sve deluje kao da smo obezglavljeni. Ruku na srce, takvo pitanje je na mestu. Koja je pamet ostavila Beograd bez Glavne železničke stanice? Koja ga je pamet prepustila na milost i nemilost investitorskom urbanizmu, koji uništava njegove vizure, arheološka nalazišta, njegov identitet? Koja je pamet rudna bogatstva Bora prepustila Kinezima? NIS Rusima? Savsku obalu Arapima? Koja to pamet, izgradnjom žičare i gondole, dovodi u pitanje istorijsku vrednost Beogradske tvrđave? I tako dalje, mogli bismo do jutra. Ovom zemljom i njenim gradovima upravljaju svemoćni diletanti.

Akademik Ljubomir Simović za Danas: Državom upravljaju svemoćni diletanti 2
foto Miroslav Dragojević

„Na pitanje gde je, meni se čini najvažnijim odgovor koji kaže da se Srbija danas nalazi pred velikim iskušenjema, od kojih kosovsko iskušenje nije jedino, ali je jedno od najtežih“, pisali ste, sada se čini i ne tako davne, 1988. I, nažalost, osim pred velikom, svetskom, gorepomenutom krizom, Srbija je i dalje i pred svojim kosovskim pitanjem. Ili je ono ipak rešeno, samo još nismo obavešteni?

Ovih dana je, zbog pojave dronova iznad kasarne u Raškoj, kako nas obaveštava novi ministar odbrane, po naredbi vrhovnog komandanta podignuta borbena gotovost naše vojske. Protiv dronova su istog časa uzleteli migovi. Zbog insistiranja prištinskih vlasti na promeni registarskih tablica, situacija iz sata u sat, iz minuta u minut, postaje sve dramatičnija. Toliko dramatičnija da se čuje čak i zlokobna reč „rat“. Svoj doprinos tome daje i naš predsednik. Sa istom odlučnošću s kojom je 1995. godine Srbe u Hrvatskoj uveravao da nikad Glina i Banija, da nikad Srpska Krajina, neće više biti u Hrvatskoj, on danas, povodom krize koju je izazvao problem sa registarskim tablicama, poručuje:
Moj odgovor je: Nema predaje!
Ponoviću: Nema predaje!
Hoćete još jednom? Nema predaje!

Slušajući ove odlučne reči sećam se kako je ovaj odlučni čovek, sedeći na onoj hoklici pred Trampom, bez reči prihvatio obavezu da ambasadu Srbije preseli iz Tel Aviva u Jerusalim. U istom trenutku kad Izrael priznaje nezavisnost Kosova.

Kako sam Vučić predstavlja sebe vidi se iz izjave koju je dao posle prvog samita evropske političke zajednice u Pragu: „Hrvatska je samo radila svoj posao, koji radi decenijama od četrdeset prve pa nadalje. Samo nek nastave. Ja ću govoriti o dubinskim, strateškim i važnim ekonomskim i političkim odlukama u narednom periodu.“

Vučić često ističe kako je Srbija mala zemlja. Ali ne propušta nijednu priliku da pokaže kako je on veliki.
Vraćam se ovih dana knjizi Zmajevih izabranih pesama, koju sam 1982. godine priredio za Srpsku književnu zadrugu. Prelistavam je i čitam, i shvatam da Zmajeva „Jututunska narodna himna“, da Domanovićev „Vođa“ i Disova pesma „Naši dani“, danas nisu ništa manje aktuelni nego u vreme kada su napisani.

A možda je odgovor na ovo pitanje ono što ste takođe napisali u ovom tekstu iz ’88: „Kao da smo i sami postali žrtva tog našeg izbegavanja tačnih i jasnih odgovora, za koje smo verovali da nas spasava, a koje nas je odvelo u nejasnost i konfuziju, u kojima smo ostali bez orijentira i oslonca, i u kojima više ni sami nismo videli ni ko smo, ni šta smo“?

– Ako smem da kažem, ja sam jednom svom intervjuu iz 2019. godine, u kome govorim o situaciji u našoj zemlji, dao naslov „Dobro organizovana konfuzija“. Bojim se da to može da se čita kao dijagnoza našeg stanja.

I dok se tzv. mali, običan čovek (kako veruje) spasava neodređenim odgovorima, veliki pisac, nobelovac Ivo Andrić u vremenima neslobode govora bira ćutanje. I, zaključujete vi u svojoj besedi o Danu Srpske akademije nauka i umetnosti, piše u svojim sveskama sve ono o čemu ćuti. Ipak, da li je važno, potrebno, neophodno čak, za jednog umetnika da govori i izvan svog dela? Ili je to pitanje izbora svakog čoveka koje sa umetnošću nema veze?

– Kao pisac, čovek je, hteo ne hteo, javna ličnost. Na njemu je da odluči da li će, i koliko će, da se uključi u javni život. Andrić je ćutao, i to njegovo ćutanje je bilo vrlo upadljivo. Ćutao je, ali je pisao. Neke od tih njegovih tekstova sam predstavio u „Zaveštanjima“, koja sam tokom nekoliko godina pripremao za Dan Akademije. Ti tekstovi su zvučali aktuelno, kao da su napisani danas, o onom što se danas događa u našem društvu. Isti utisak su ostavljali i tekstovi Dositeja, Sterije, Jovana Cvijića, Milutina Milankovića, Isidore Sekulić, i mnogih drugih. Nije teško zaključiti zašto.

ljubomir simović 01 foto stanislav milojković
Foto: Stanislav Milojković

Nedavno ste dobili Medalju SANU iz oblasti umetnosti, a kao obrazloženje ovog priznanja, osim umetničkog doprinosa, navedeno je i vaše javno istupanje kojim „iznosite jasne ocene društvene stvarnosti“. Kada to dolazi iz institucije u javnosti percipirane kao konzervativne, koja ne reaguje brzo ili čak reaguje pogrešno na tu društvenu stvarnost, čini se da se ona sakrila iza vas kao svog glasnogovornika. Kako ste vi doživeli ovo priznanje?

– Pre svega, moram da se zaustavim na jednoj predrasudi o kojoj sam i ranije morao da govorim. Naime, od Akademije se očekivalo da se ponaša kao politička institucija, maltene kao neka od političkih partija. U takvim slučajevima sam uvek predlagao da se usredsredimo na njeno ime: Srpska akademija nauka i umetnosti. Sudbina jednog naroda se ne rešava samo na terenu politike, nego i na terenu nauke. I umetnosti. Ali, moram da naglasim da ni kad je reč o političkim pitanjima članovi Akademije nisu ostajali nemi i neutralni. Ko je 1991. godine javnosti uputio Apel protiv rata? Ko je 1992. Miloševiću uputio zahtev da podnese ostavku i povuče se iz političkog života? Gde se rodila ideja o osnivanju DEPOS-a? I tako dalje. Danas je u svoje vreme objavio Palavestrin dokument pod naslovom „Gola fakta“, u kome su precizno navedene sve aktivnosti akademika tokom devedesetih. I onih koji su Miloševića podržavali, i onih koji su njegovu politiku osuđivali.

Moram da kažem da uvažavam to što je SANU u obrazloženju dodeli Medalje, uz reči o mom književnom radu, iznela i svoj stav o mojim javnim nastupima. Ja u svojim tekstovima nisam govorio kao „glasnogovornik“ Akademije, niti to obrazloženje doživljavam kao da se Akademija, kako kažete, „sakrila“ iza mene. Taman posla! Kada govorim, govorim isključivo u svoje ime. Ljudi su različiti, različito misle i sude, i ja pravo na te razlike poštujem.

Da se vratimo na početak ovog razgovora. Koliko sve ovo ima veze sa negajenjem kulture sećanja ili čak pogrešnim i selektivnim pristupom sećanju? Da li na isti način obeležavamo vreme Velikog rata, potiskujući sećanja na Drugi svetski rat i njegov antifašizam, kao što smo se jedno vreme bavili gotovo isključivo Drugim svetskim ratom isključujući iz sećanja Prvi?

– Da se zadržimo, ako nemate ništa protiv, na tome što nazivate „kulturom sećanja“. Naše sećanje zavisi od onoga što znamo ili ne znamo o nekim istorijskim zbivanjima. Ja sam već govorio o jednom karakterističnom slučaju. Mislim na Vučićevo reagovanje na to što su za vreme demonstracija opozicije oštećena vrata Gradske kuće u Novom Sadu. Vučić je novosadske demonstrante prekorio ističući da Hortijeve fašističke jedinice 1941/42. nisu oštetile vrata Gradske kuće! Nisu oštetile vrata Gradske kuće, ali su izvršile Novosadsku raciju, u kojoj su poubijale i bacile u ledeni Dunav preko hiljadu Novosađana!

Nažalost, priča se ovim ne završava. U času kad u mađarskom parlamentu otkriva Hortijevu bistu, premijera Orbana naš predsednik i naš patrijarh ovenčavaju najvišim državnim i crkvenim odlikovanjima. Ali, kraj priče nije ni tu. U Novom Sadu se priprema podizanje spomenika nevinim žrtvama iz 1944/45. godine. A na spisku, među imenima nevinih žrtava, našla su se i imena izvršilaca Novosadske racije, počev od imena okupacionog gradonačelnika Novog Sada, do imena ubica u toj raciji.

Govoreći o svemu ovome ne možemo a da se ne setimo ni slučaja kada je Orban objavio kartu velike Mađarske. Na objavljivanje te karte reagovali su predsednici Slovenije, Hrvatske, Slovačke, Rumunije, koji su tu mapu doživeli kao preteću poruku. Samo je predsednik Srbije ostao nem.

I do čega sad dolazimo? Dolazimo do pitanja kakav je odnos naših političara prema suverenitetu zemlje. Vučićev prethodnik, Toma Nikolić, izjavio je da ne bi imao ništa protiv da Srbija postane ruska gubernija! A nama to nije smetalo da ga izaberemo za predsednika republike. Onaj nesrećni Zlatiborac, koji se u svoje vreme i sam kandidovao za predsednika države, predlaže da kosovski problem rešimo tako što ćemo Kosovo pokloniti Rusiji!
„Niko nema što Srbin imade!“

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.