Ako bude sreće

Nekada je sve bilo jednostavno. Znalo se ko peva na Ibarskoj magistrali, a ko odlazi na Evroviziju.
Evrovizija, prvi pokušaj globalne mreže imao je svoj pandan i u istočnom bloku: Intervizija. I tu je sve bilo jednostavno: znalo se ko peva na jednoj, ko na drugoj mreži. A mreže su imale i svoja takmičenja, gde je takođe sve bilo jednostavno.
Sve? Ne, baš. Postojala je i zemlja koja se zvala Jugoslavija gde ništa nije bilo jednostavno, koja je učestvovala na oba takmičenja, koja je mešala vodu i zejtin, pa zvezde sa Ibarske magistrale slala da se takmiče u Evropi… sa promenljivim uspehom, naravno.
Ipak, rađanje rokenrola pokazalo je najbolje na kojoj strani su simpatije potomaka narodnih heroja. „Himna“ Evrovizije, efektna kompozicija napravljena za orkestar fanfara, kojom je počinjala svaka emisija globalne mreže, postala je jedna od prvih (ako ne i baš prva) rok kompozija na našim pločama i radio talasima. „Signal Evrovizije“ u a la Shadows izvođenju beogradskih Elipsi označio je rađanje domaćeg roka.
Posle toga, Abba je postala najveći globalni fenomen posle Bitlsa, pa su i naše ambicije krenule nekako u tom pravcu. Opet, sa promenljivim uspehom. Ali, tekma između magistrale i festivala tek se zahuktavala.
„Događaji devedesetih“, kako se eufemistički zove onaj deo istorije koji bi valjalo izbrisati, samo je promenio pozornicu. Takmičenja su ostala ista. I sve mešavine u kojima smo velemajstori: turbo-folk dive u susednoj nam Hrvatskoj postaju mega zvezde; iskonski roker u liku Dade Topića bez imalo skrupula sprema se da zapeva u šljokicama; mi smo posle razlaza sa „drugim okom u glavi“ odahnuli što ćemo najzad sami, bez ikakvih podmetačina birati naše zastupnike…
Pardon! Videste li ovogodišnje glasanje?
Ratovaćemo mi vala, sve dok se ne svedemo na dve mesne zajednice. „A i opet će“, kako su pevali „ako bude sreće“.